С обзиром на значај који се у медијима и култури придаје стогодишњици Првог светског рата, ред је подсетити се и неких књижевних дела која су настајала током или непосредно након њега, приказујући га из особене и уметнички вредне перспективе.
Дуго занемариван, оцењен као слабији од Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског, роман Крила, због свог стила, композиције и жанровске неодредивости, последњих деценија привлачи све већу пажњу. Крила су роман о рату, у смислу да је рат неперсонификован али ипак главни јунак овог романа. Сви остали, ађутант Душко, капетан Лука, сушичави хуманиста Казимир и други у функцији су приказа рата, ратне колективне психологије и ратног метежа који овом тексту не дозвољава да се уобличи у целовиту, конзистентну наративну врсту, већ га оставља на размеђи скупа слика, цртица, прича, анегдота и кратког романа фрагментарне, лабаве композиције. Због тога је овај роман заправо антироманескни, смишљено субверзиван у односу према форми и идеји романа.
Кратке, повремено телеграфске реченице, набрајања, градација и амплификација, крњи перфекат - крњ, непотпун, скраћен, као и људи и животи о којима говори - смела, повремено заиста упечатљива поређења и метафоре, чији садржај одаје приповедача чији однос према исприповеданоме осцилира између саучешћа и ироније, брза, калеидоскопска смена слика и сцена, која већ код првих читалаца овог романа, објављеног 1922, асоцира филм, тј. "биоскопски жанр", јаки контрасти остварени сапостављањем и надовезивањем сцена изразито супротног емоционалног набоја - натуралистички језивих скица бомбама растргнутог тела (обезглављено тело са комадом клатеће вилице или спаљено тело које пада на земљу из авиона, претварајући се у "људско огњиште") и пикантних описа љубавне игре или страсти; ратног лудила које страх и весеље, ужитак у смрти и убијању меша, стварајући својеврсну екстазу, паничне дезинтеграције свести и света и прелепе смирености равнодушне природе онда када се она издвоји као позадина хаоса - основне су карактеристике овог кратког али снажног текста.
"Документ који је појела коза", као комично-гротескни пролог романа, уводи, из перспективе војне оцене, неколико ликова, фрагменти чијих судбина - рањавања, љубави, погибије - на Солунском фронту чине део мозаичне слике рата, која се гради од одласка српских војника на фронт, испраћених и женама чија тела цветају, "замагљена као чаше у баровима", до "Вечите радости" исконске природе, природе рођене из рата и борбе, радости која не познаје и не признаје смрт, јер се упркос људском лудилу и страхотама разарања, "гребен и даље весело руменио на сунцу".
Између "Одласка" и "Вечите радости" смењују се призори који репрезентују све фасете ратног стања - не само борба, како на земљи, тако и на небу, у виду битака које се воде авионима, бомбардовање, заседе, рањавања, прво убиство, различити облици смрти, смена пораза и (пирових) победа, ако уопште другачијих, сем пирових победа и има, стрељања дезертера и дефетиста, него и дешавања у позадини фронта - досада и узнемиреност током затишја, јавне куће у којима букти незајажљива еротска страст људи на ивици смрти, болнице са својим облицима умирања и блуда, кафански живот, бароница-куртизана-болничарка и њен пас, шпијун, Рус, Шкот, Француз... Све је то приказано језгровито и динамично, језиком који тежи да пренесе специфичности доживљаја у рату, њихову парадоксалност, антиномичност, неодлучивост, интезитет, хаотичност идеја и осећања који иза њих стоје и који људима управљају, крхкост хуманистичких и алтруистичких тежњи, митологију и демитологизацију јунаштва и ратничког духа...
С обзиром на то да је сам Станислав Краков такорећи стасао у рату, његове опсервације заснивају се на аутентичном искуству, мада му се, у тежњи да се рат изнова, после пар година сагледа, не препуштају некритички или наивно. Као да покушава да ухвати одјек оних речи које се "нису чуле, али као да је њин одјек страшно и тужно цвилио по лишћу".
Дуго занемариван, оцењен као слабији од Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског, роман Крила, због свог стила, композиције и жанровске неодредивости, последњих деценија привлачи све већу пажњу. Крила су роман о рату, у смислу да је рат неперсонификован али ипак главни јунак овог романа. Сви остали, ађутант Душко, капетан Лука, сушичави хуманиста Казимир и други у функцији су приказа рата, ратне колективне психологије и ратног метежа који овом тексту не дозвољава да се уобличи у целовиту, конзистентну наративну врсту, већ га оставља на размеђи скупа слика, цртица, прича, анегдота и кратког романа фрагментарне, лабаве композиције. Због тога је овај роман заправо антироманескни, смишљено субверзиван у односу према форми и идеји романа.
Кратке, повремено телеграфске реченице, набрајања, градација и амплификација, крњи перфекат - крњ, непотпун, скраћен, као и људи и животи о којима говори - смела, повремено заиста упечатљива поређења и метафоре, чији садржај одаје приповедача чији однос према исприповеданоме осцилира између саучешћа и ироније, брза, калеидоскопска смена слика и сцена, која већ код првих читалаца овог романа, објављеног 1922, асоцира филм, тј. "биоскопски жанр", јаки контрасти остварени сапостављањем и надовезивањем сцена изразито супротног емоционалног набоја - натуралистички језивих скица бомбама растргнутог тела (обезглављено тело са комадом клатеће вилице или спаљено тело које пада на земљу из авиона, претварајући се у "људско огњиште") и пикантних описа љубавне игре или страсти; ратног лудила које страх и весеље, ужитак у смрти и убијању меша, стварајући својеврсну екстазу, паничне дезинтеграције свести и света и прелепе смирености равнодушне природе онда када се она издвоји као позадина хаоса - основне су карактеристике овог кратког али снажног текста.
"Документ који је појела коза", као комично-гротескни пролог романа, уводи, из перспективе војне оцене, неколико ликова, фрагменти чијих судбина - рањавања, љубави, погибије - на Солунском фронту чине део мозаичне слике рата, која се гради од одласка српских војника на фронт, испраћених и женама чија тела цветају, "замагљена као чаше у баровима", до "Вечите радости" исконске природе, природе рођене из рата и борбе, радости која не познаје и не признаје смрт, јер се упркос људском лудилу и страхотама разарања, "гребен и даље весело руменио на сунцу".
Између "Одласка" и "Вечите радости" смењују се призори који репрезентују све фасете ратног стања - не само борба, како на земљи, тако и на небу, у виду битака које се воде авионима, бомбардовање, заседе, рањавања, прво убиство, различити облици смрти, смена пораза и (пирових) победа, ако уопште другачијих, сем пирових победа и има, стрељања дезертера и дефетиста, него и дешавања у позадини фронта - досада и узнемиреност током затишја, јавне куће у којима букти незајажљива еротска страст људи на ивици смрти, болнице са својим облицима умирања и блуда, кафански живот, бароница-куртизана-болничарка и њен пас, шпијун, Рус, Шкот, Француз... Све је то приказано језгровито и динамично, језиком који тежи да пренесе специфичности доживљаја у рату, њихову парадоксалност, антиномичност, неодлучивост, интезитет, хаотичност идеја и осећања који иза њих стоје и који људима управљају, крхкост хуманистичких и алтруистичких тежњи, митологију и демитологизацију јунаштва и ратничког духа...
Људи кад гину, на крају постану весели. Можда и полуде. Такве су ваљда биле пијане прилике које су лутале кроз дим и јауке...
Преко њих су прелетале са крупним и тупим фијуком тешке гранате, што уморно бректаху у зраку, и друге љуте као стршљени са фијуком оштрим и сувим, а горе на врху планине грмљава и тресак. Облаци, црвени, жути, бели, црни и зелени. Као да стотине кратера вулканских баца сваког тренутка паклени плод из себе. А то је све било страшно и лепо, и стварало је радост непојмљиву и болну. ... Па ипак је било очију замишљених, тужних. Било је овде још трезних глава од тог чудног пијанства рушења и смрти. Кроз те очи замишљене пролажаху сенке успомена. Главе су мислиле. Али нашто мислити? Не мисли се пред смрћу, већ се опија њоме.
С обзиром на то да је сам Станислав Краков такорећи стасао у рату, његове опсервације заснивају се на аутентичном искуству, мада му се, у тежњи да се рат изнова, после пар година сагледа, не препуштају некритички или наивно. Као да покушава да ухвати одјек оних речи које се "нису чуле, али као да је њин одјек страшно и тужно цвилио по лишћу".