Друштвено-политичка историја послератне Африке, пре свега Јужноафричке Републике, испричана је кроз распарчану и разуђену, деформисану али и врло гневну, револтирану приповест у првом лицу. Приповедач Алекс говори о свом одрастању са фасцинантном, као Африка широком, разноликом, моћном, неухватљивом и темпераментном мајком авантуристкињом, "Амазонком" и номадом, о својим неуспелим браковима и лутањима по читавом свету који покушава да "прозрачи" и "расхлади" продајући клима-уређаје, о мајчиној смрти и расподели њене оставштине, о љубави са извесном Сидни и бесмисленој, трагичној смрти њеног аутистичног сина, после које она преузима место и лик Алексове мајке, истискујући Алекса из сопственог дома, да - као Волтеров Кандид - постане баштован свог и само свог врта.
Мајка као амблем Африке коју су вековима опседали освајачи и колонизатори из различитих делова света јесте центар приповести, чак и после своје смрти, не само зато што њен тестамент Алекса приморава да се, после деценија лутања, још једном сретне са некима од њених љубавника и проживи трансформације друштва и људи које је, напустивши Африку, покушао да избегне и не само зато што њена пријатељица, а његова љубавница, Сидни, у тренуцима неизлечивог бола и жалости за изгубљеним сином преузима њен дом и њене ствари, већ зато што лик мајке сабира све кључне елементе и контрадикције земље коју су вековне борбе између разних колонизатора, између непомирљивих типова цивилизације и расна мржња учиниле проприштем непрестаног насиља. Утеловљујући неукротивост афричких предела, врелину и дивљину, индиферентност природе према социјалним, расним и класним разликама, ова застрашујуће привлачна жена - узвишена, рекли би романтичари - доминира Алексовим животом, искрсавајући на сваком кораку његових прича, и из даљине, и после смрти.
А тих је прича много. Сваки детаљ постаје повод да се исприча нешто што је било - догађаји с почетка двадесет и првог века призивају све оно што им је претходило током бурних деценија после Другог светског рата, а они из детињства, из шездесетих година - оне с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. И још даље... Ни једна садашњост не успева да се одбрани од терета неке прошлости коју људи не успевају да оставе за собом. Због тога је свака промена тек илузија, па савремена Африка, из перспективе приповедача не делује као препорођена, већ као позорница разулареног насиља и бесмисла.
Приповедач заправо репрезентује својеврсну изгубљену, кривицом обележену генерацију белаца затечених у процепу између некадашње сурове и израбљујуће белачке доминације Африком и нове, званично демократске Африке, у којој су расни међуодноси постали само још компликованији, у којој су се смртоносни аспекти незајажљиве похлепе и крајње беде помешали и стопили. Покушавајући да схвати дух Јужноафричке Републике и "Јобурга" (Јоханесбурга) нарочито, Алекс излаз из горчине коју сваки детаљ свакодневице овог подручја у њему изазива проналази у изузимању из јавне сфере, у повлачењу у себе и у сабласном животу на маргини.
Ову приповест карактерише мноштвеност врло живописних ликова који, поред неухватљиве, скоро протејске, истовремено и сурове, сирове и префињене мајке, укључују и њену пријатељицу, племенску поглаварку и шаманку, краљицу Баму и неколико врло упечатљивих мушких ликова, који репрезентују судбине различитих типова освајача Африке, као и лик црног дечака Кусија, Алексовог побратима који ће се трансформисати у револуционара, а затим и у званичног представника нове афричке идеологије. Карактерише је и полемички тон који доводи у питање сваку површну идеализацију и култ вође, који у званично невидљивим детаљима свакодневног живота Јоханесбурга и у његовој карикатуралној топографији "чита" непревладано, лоше замаскирано и, можда, несавладиво наслеђе историје.
Мајка као амблем Африке коју су вековима опседали освајачи и колонизатори из различитих делова света јесте центар приповести, чак и после своје смрти, не само зато што њен тестамент Алекса приморава да се, после деценија лутања, још једном сретне са некима од њених љубавника и проживи трансформације друштва и људи које је, напустивши Африку, покушао да избегне и не само зато што њена пријатељица, а његова љубавница, Сидни, у тренуцима неизлечивог бола и жалости за изгубљеним сином преузима њен дом и њене ствари, већ зато што лик мајке сабира све кључне елементе и контрадикције земље коју су вековне борбе између разних колонизатора, између непомирљивих типова цивилизације и расна мржња учиниле проприштем непрестаног насиља. Утеловљујући неукротивост афричких предела, врелину и дивљину, индиферентност природе према социјалним, расним и класним разликама, ова застрашујуће привлачна жена - узвишена, рекли би романтичари - доминира Алексовим животом, искрсавајући на сваком кораку његових прича, и из даљине, и после смрти.
А тих је прича много. Сваки детаљ постаје повод да се исприча нешто што је било - догађаји с почетка двадесет и првог века призивају све оно што им је претходило током бурних деценија после Другог светског рата, а они из детињства, из шездесетих година - оне с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. И још даље... Ни једна садашњост не успева да се одбрани од терета неке прошлости коју људи не успевају да оставе за собом. Због тога је свака промена тек илузија, па савремена Африка, из перспективе приповедача не делује као препорођена, већ као позорница разулареног насиља и бесмисла.
Приповедач заправо репрезентује својеврсну изгубљену, кривицом обележену генерацију белаца затечених у процепу између некадашње сурове и израбљујуће белачке доминације Африком и нове, званично демократске Африке, у којој су расни међуодноси постали само још компликованији, у којој су се смртоносни аспекти незајажљиве похлепе и крајње беде помешали и стопили. Покушавајући да схвати дух Јужноафричке Републике и "Јобурга" (Јоханесбурга) нарочито, Алекс излаз из горчине коју сваки детаљ свакодневице овог подручја у њему изазива проналази у изузимању из јавне сфере, у повлачењу у себе и у сабласном животу на маргини.
Ову приповест карактерише мноштвеност врло живописних ликова који, поред неухватљиве, скоро протејске, истовремено и сурове, сирове и префињене мајке, укључују и њену пријатељицу, племенску поглаварку и шаманку, краљицу Баму и неколико врло упечатљивих мушких ликова, који репрезентују судбине различитих типова освајача Африке, као и лик црног дечака Кусија, Алексовог побратима који ће се трансформисати у револуционара, а затим и у званичног представника нове афричке идеологије. Карактерише је и полемички тон који доводи у питање сваку површну идеализацију и култ вође, који у званично невидљивим детаљима свакодневног живота Јоханесбурга и у његовој карикатуралној топографији "чита" непревладано, лоше замаскирано и, можда, несавладиво наслеђе историје.