Нивои живота Џулијана Барнса представља необично, жанровски неодредиво прозно штиво: можете га читати као збирку трију лабаво повезаних, али ипак - уз помоћ ликова (Надара, Саре Бернар...), мотива (лет балоном) и тема (успон и пад, љубав и смрт..) - повезаних прича и есеја или као својеврстан роман у којем се аутор у последњем делу појављује да би осветлио психолошки и егзистенцијални контекст у којем се његово писање (пртходних двају дела) одвијало. У том смислу, Барнс још једном, на особен и крајње демитологизујући начин, рекреира мит о Орфеју. Смрт вољене жене још једном се појављује као извор стваралаштва - чак и када је та вољена, упркос свим романтичарским верзијама ове песниче ситуације - заправо постарија супруга, преминула после тридесетак година брака. Орфејска (не)моћ стваралаштва пред смрћу нарочито се истиче уколико се приче о Надару и о неуспелој љубавној вези пуковника Бернабија са чувеном Саром Бернар схвате као дело настало радом жалости током неколико година по смрти супруге, које Барнс описује у закључном делу књиге. Очајање и агонија која изазива на самопорицање, иронија неуспелих покушаја рационализације најдубљих осећања, смиреност коју доноси прихватање сопствене ожалошћености, смењују се на начин који подстиче емпатију, али не и сентименталност.
Сваки од три дела почиње тврдњом о креативној и трансформативној - мада увек и потенцијално деструктивној - сили коју ствара нов, никада раније остварен спој двеју ствари или идеја или двоје људи. Надарова идеја да лет балоном повеже са тада још увек новом фотографском технологијом омогућила је човеку да на свет по први пут погледа са истовремено двоструке - просторне и темпоралне - дистанце. Међутим, "грех висине", како је наслов првог дела ове књиге, коме су људи почели да се одају око средине деветнаестог века, када је развој технологије њиховим сновима о освајању простора који није ни овде ни сада дао "крила", истовремено је довео и до "губитка дубине", како је Барнс насловио исповедни и аутофикциони есеј који закључује књигу. Губитак метафизичке вертикале, све нас држи "на нивоу" пуковника Бернабија - на нивоу непрестане жудње и потребе за редом и обрасцем, чак и када се бунимо против њих.
Кратка и сажета, сачињена од мноштва фрагмената који из следа догађаја извлаче по неки значајан детаљ, по неку речиту ситницу, неки мотив нечијег живота чије су импликације много шире но што се на први поглед чини, ова књига која вешто и неусиљено комбинује ритам и тон новинских чланака о чувеним људима и необичним, а заборављеним догађајима и догодовштинама, цртица, кратке приче, есеја, исповести, плени луцидном сликом несавладиве људске потребе за љубављу, зато што је љубав "стециште истине и магије. Истине, као у фотографији; магије, као у лету балоном." (42) Повезавши две ствари које нико пре њега није - историју личне жалости која остаје дубоко лична и непоновљива, иако се непрестано и свугде понавља, и рану историју аеронаутике, Барнс је променио, макар за нијансу и слику љубави која из овог споја настаје.
Сваки од три дела почиње тврдњом о креативној и трансформативној - мада увек и потенцијално деструктивној - сили коју ствара нов, никада раније остварен спој двеју ствари или идеја или двоје људи. Надарова идеја да лет балоном повеже са тада још увек новом фотографском технологијом омогућила је човеку да на свет по први пут погледа са истовремено двоструке - просторне и темпоралне - дистанце. Међутим, "грех висине", како је наслов првог дела ове књиге, коме су људи почели да се одају око средине деветнаестог века, када је развој технологије њиховим сновима о освајању простора који није ни овде ни сада дао "крила", истовремено је довео и до "губитка дубине", како је Барнс насловио исповедни и аутофикциони есеј који закључује књигу. Губитак метафизичке вертикале, све нас држи "на нивоу" пуковника Бернабија - на нивоу непрестане жудње и потребе за редом и обрасцем, чак и када се бунимо против њих.
 |
| Одилон Редон "Око-балон" (1878) "Не можемо бити даље од уобичајене симболике балона: слободе, духовног уздигнућа,напретка човечанства. Редоново вечито отворено око изазива дубоку узнемиреност." (Нивои живота, 29) |
Кратка и сажета, сачињена од мноштва фрагмената који из следа догађаја извлаче по неки значајан детаљ, по неку речиту ситницу, неки мотив нечијег живота чије су импликације много шире но што се на први поглед чини, ова књига која вешто и неусиљено комбинује ритам и тон новинских чланака о чувеним људима и необичним, а заборављеним догађајима и догодовштинама, цртица, кратке приче, есеја, исповести, плени луцидном сликом несавладиве људске потребе за љубављу, зато што је љубав "стециште истине и магије. Истине, као у фотографији; магије, као у лету балоном." (42) Повезавши две ствари које нико пре њега није - историју личне жалости која остаје дубоко лична и непоновљива, иако се непрестано и свугде понавља, и рану историју аеронаутике, Барнс је променио, макар за нијансу и слику љубави која из овог споја настаје.