Када је ирски романописац и есејиста Оливер Голдсмит одлучио да тадашњу, осамнаестовековну британску империју подвргне критици, иронији и сатири, определио се за форму фиктивних писама и лик Кинеза. У листу Паблик Леџер објавио је, под заједничким насловом Грађанин света, низ писама чији је наводни аутор кинески путник који својим земљацима описује Енглеску - између осталог и овако: "постоји један поремећај који је карактеристичан за ову земљу и који сваки час изазива чудне сукобе међу њима". Узевши ову реченицу за мото, и њену синтагму о карактеристичном поремећају за наслов романа, Калфус је заправо сугерисао оно што Голдсмит у наставку сатирично описује као необично - сами становници те земље не познају сопствену болест док је она страним лекарима добро позната, под именом "епидемија терора". На самом почетку двадест првог века, ова зараза је, по Калфусовом роману, захватила становнике Америке - и као страх и као тероризам или, боље, тероризми - и на плану приватног односно породичног и на плану друштвено-политичког живота. Како се, дакле, дијагностикује ова Голдсмитова епидемија - људи губе смисао за срећу и тумарају утучени, клонули духом и, што је најважније, независно од тога шта је предмет страха, тај страх нараста, шири се, ношен причама и препричавањима јер се сопствени ужас ионако не самерава са оним што га изазива већ са ужасом који показују други. Стога је Голдсмитова прича о псећем беснилу и епидемији терора заправо парабола о дезоријентацији у стварности коју све више замењују туђе приче и информације.
О епидемији терора Калфас говори кроз причу о брачном пару који се годинама разводи, кроз причу о дуготрајном, све ружнијем, нехуманијем, апсурднијем распаду једне породице, по свему типичне за оно што би требало да буде тзв. амерички начин живота - запослени белци из тзв. више средње класе, са боравиштем у једној од бољих четврти Њујорка, са провинцијским пореклом остављеним иза себе. При том се Калфас служи поступцима приповедања који у први план истичу само-опседнуту, најчешће бесну и осветнички расположену или згађену и уморну свест и психо-физичка искуства Џојс и Маршала, главних ликова, уз повремено ироничан, а на моменте и сардоничан отклон од њихове тачке гледишта, као и уз спорадично напуштање једног лика за дуже време како би се појачали ефекти завере, уплетености у нешто тајно и неморално или криминално, коју перспектива оног другог производи. Њихове свађе и испади мржње рођене - неочекивано, готово безразложно - из велике љубави и наизглед складног брачног живота, њихове свакодневне фрустрације изненада увучене у вртлог глобалних фрустрација изазваних терористичким нападима и ратовима у Ираку и Авганистану, са којима почињу да се преплићу, као да их новостворено стање перманентног рата подстиче да о разводу размишљају као о рату, њихово не баш узорно и не баш стрпљиво родитељство одвијају се у свету који, као ни њихов заједнички стан, одбија да буде дом. Ако мислите да је уводна сцена током које јунакиња осећа задовољство, стање утољавања глади, због сазнања да се срушила кула у којој ради њен мрски муж (без обзира према смрти хиљада оних који нису тај њен муж) - дно људскости или врхунац безосећајности, видећете да у свету непрестане узајамне демонизације и одсуства поузданих и неупитних критеријума за разумвевање права, правде и истине, има још много, и горих, примера саможивости и бесомучне упорности у истицању сопствених интереса. Калфусов приказ батргања људи у покушајима да се извуку из политичких, економских, финансијских, пословних, брачних и породичних криза креће се од саучествовања, због чега његови несимпатични ликови ипак делују људски и уверљиво, преко црног хумора, до сатире и скептичног подривања илузија разумевања интернационалних дешавања и политике, победе, помирења, разрешења.
Уз Делилов роман Падач, Карактеристични поремећај Кена Калфаса један је од првих романа који покушава да тематизује терористички напад на Њујорк, 9.11.2001. кад су срушене Куле близнакиње Светског трговинског центра - симбол америчког финансијског, а последично и културног, глобализма, империјализма и несаломиве вере у прогрес, непрестани економско-политички раст и удвостручавње моћи. Као и Делило, и Калфас, мада уз помоћ сасвим другачијих поступака компоновања и приповедања, показује да је кључни поремећај који су ови догађаји унели у свакодневни живот људи - поремећај у доживљају времена. Иако се код Калфаса радња одвија мање-више линеарно, осећај извесне дисторзије времена суптилно је провучен кроз причу, а експлицитно показан кроз наслов последњег поглавља, који сугерише монотонију и убрзање истовремено. Стога се и последња реченица романа, иронична и продорна јер се јавља у контексту приказа недогледних таласа људи разних националности који се на вест о хватању Бин Ладена спонтано окупљају око рушевина кула, зближавајући се физички, телесно - али да ли и духовно или им се то само чини - тиче времена: "Тај тренутак ће трајати вечно, или све док то што га чини не буде потпуно уништено."
Кен Калфас је, иначе, почетком деведесетих живео у Београду, те му, дакле, ратно стање без правог рата, оно грозничаво, амбивалентно и раздируће очекивање да се нешто - али коначно и дефинитивно - деси, није било непознато ни пре тзв. 9/11. Замолили смо га да нам напише пар речи о свом београдском периоду и добили следећи одговор:
( Супруга и ја само у Београду живели од јуна 1991. до маја 1992. - очигледно је да је у питању једно јако тешко доба за историју читавог Балкана. Супруга је, као новинарка, покривала распад Југославије. Ја сам био слободни уметник и писао сам свој први роман, за који ми је јако драго што га нисам никада објавио. Прво смо живели у Улици генерала Јеврема, а онда код Топчидера, али смо и доста путовали током те године, ишли смо на Косово, у Албанију, Босну и Хрватску. Као што рекох, било је то чудно време, јако добро приказано, чини ми се, у роману У потпалубљу Владимира Арсенијевића.
Арсенијевића нисам упознао, али јесам Павића (неколико година пре тога, написао сам и приказ његовог Хазарског речника), Александра Јеркова, Душана Величковића, Александра Поповића, Јасмину Тешановић и Владимира Пиштала (са ово двоје сам још увек у контакту). Било је то, упркос рату, врло дружељубиво доба, тако да памтим многе пријатне вечери уз расправу код Вука и бескрајна испијања кафе, опет уз расправу, у Улици Маршала Тита. Куповину сам обављао на Зеленом венцу. И даље волим српску кухињу: кајмак, ћевапчиће, босански лонац, бурек и сл. Неки моји есеји и приче тада су објављени на српском - у НИН-у, на пример (Душан је тада био уредник).
Упркос рату, уживали смо у топлини и великодушности Срба и свих других југословенских народа.)
Уколико желите да се укључите у дикусију о овом роману, придружите нам се 20. 12. у 18 сати у читаоници Народне библиотеке Бор.
О епидемији терора Калфас говори кроз причу о брачном пару који се годинама разводи, кроз причу о дуготрајном, све ружнијем, нехуманијем, апсурднијем распаду једне породице, по свему типичне за оно што би требало да буде тзв. амерички начин живота - запослени белци из тзв. више средње класе, са боравиштем у једној од бољих четврти Њујорка, са провинцијским пореклом остављеним иза себе. При том се Калфас служи поступцима приповедања који у први план истичу само-опседнуту, најчешће бесну и осветнички расположену или згађену и уморну свест и психо-физичка искуства Џојс и Маршала, главних ликова, уз повремено ироничан, а на моменте и сардоничан отклон од њихове тачке гледишта, као и уз спорадично напуштање једног лика за дуже време како би се појачали ефекти завере, уплетености у нешто тајно и неморално или криминално, коју перспектива оног другог производи. Њихове свађе и испади мржње рођене - неочекивано, готово безразложно - из велике љубави и наизглед складног брачног живота, њихове свакодневне фрустрације изненада увучене у вртлог глобалних фрустрација изазваних терористичким нападима и ратовима у Ираку и Авганистану, са којима почињу да се преплићу, као да их новостворено стање перманентног рата подстиче да о разводу размишљају као о рату, њихово не баш узорно и не баш стрпљиво родитељство одвијају се у свету који, као ни њихов заједнички стан, одбија да буде дом. Ако мислите да је уводна сцена током које јунакиња осећа задовољство, стање утољавања глади, због сазнања да се срушила кула у којој ради њен мрски муж (без обзира према смрти хиљада оних који нису тај њен муж) - дно људскости или врхунац безосећајности, видећете да у свету непрестане узајамне демонизације и одсуства поузданих и неупитних критеријума за разумвевање права, правде и истине, има још много, и горих, примера саможивости и бесомучне упорности у истицању сопствених интереса. Калфусов приказ батргања људи у покушајима да се извуку из политичких, економских, финансијских, пословних, брачних и породичних криза креће се од саучествовања, због чега његови несимпатични ликови ипак делују људски и уверљиво, преко црног хумора, до сатире и скептичног подривања илузија разумевања интернационалних дешавања и политике, победе, помирења, разрешења.
Уз Делилов роман Падач, Карактеристични поремећај Кена Калфаса један је од првих романа који покушава да тематизује терористички напад на Њујорк, 9.11.2001. кад су срушене Куле близнакиње Светског трговинског центра - симбол америчког финансијског, а последично и културног, глобализма, империјализма и несаломиве вере у прогрес, непрестани економско-политички раст и удвостручавње моћи. Као и Делило, и Калфас, мада уз помоћ сасвим другачијих поступака компоновања и приповедања, показује да је кључни поремећај који су ови догађаји унели у свакодневни живот људи - поремећај у доживљају времена. Иако се код Калфаса радња одвија мање-више линеарно, осећај извесне дисторзије времена суптилно је провучен кроз причу, а експлицитно показан кроз наслов последњег поглавља, који сугерише монотонију и убрзање истовремено. Стога се и последња реченица романа, иронична и продорна јер се јавља у контексту приказа недогледних таласа људи разних националности који се на вест о хватању Бин Ладена спонтано окупљају око рушевина кула, зближавајући се физички, телесно - али да ли и духовно или им се то само чини - тиче времена: "Тај тренутак ће трајати вечно, или све док то што га чини не буде потпуно уништено."
Кен Калфас је, иначе, почетком деведесетих живео у Београду, те му, дакле, ратно стање без правог рата, оно грозничаво, амбивалентно и раздируће очекивање да се нешто - али коначно и дефинитивно - деси, није било непознато ни пре тзв. 9/11. Замолили смо га да нам напише пар речи о свом београдском периоду и добили следећи одговор:
My wife and I lived in Belgrade from June 1991 to May 1992 - obviously, a difficult time in the history of the Balkans. My wife was a journalist, covering the Yugoslav break-up. I was a freelance writer, working on my first novel, which I'm very happy to say was never published. We lived first on Ulitsa General Jevremova and then near Topcider, and we managed to travel a fair amount during that year, to Kosovo, Albania, Croatia and Bosnia. As I say, it was a strange moment - captured very well, I think, in the novel "In the Hold," by Vladimir Arsenijevic.
I didn't know Arsenijevic, but I knew Milorad Pavic (I had reviewed Kazarski Rechnik several years earlier), Alesandr Jerkov, Dusan Velickovic, Alessandra Popovic and Jasmina Tesanovic and Vladimir Pistalo (the last two I'm still in good contact with). It was, despite the war, a very social time, and I remember many good dinners at Vuk's and arguing, and endless evenings sipping coffee on Marshala Tita and arguing. I used to do my shopping at Zelini Venats. I still love Serbian food: kajmak, cevapci, bosanski lonats, bureks, etc. (excuse my spelling). Some of my essays and stories were published in Serbian - in the magazine Nin, for example (Dusan was the editor).
Despite the war, we enjoyed the warmth and generosity of the Serbs and all the Yugoslav people.
( Супруга и ја само у Београду живели од јуна 1991. до маја 1992. - очигледно је да је у питању једно јако тешко доба за историју читавог Балкана. Супруга је, као новинарка, покривала распад Југославије. Ја сам био слободни уметник и писао сам свој први роман, за који ми је јако драго што га нисам никада објавио. Прво смо живели у Улици генерала Јеврема, а онда код Топчидера, али смо и доста путовали током те године, ишли смо на Косово, у Албанију, Босну и Хрватску. Као што рекох, било је то чудно време, јако добро приказано, чини ми се, у роману У потпалубљу Владимира Арсенијевића.
Арсенијевића нисам упознао, али јесам Павића (неколико година пре тога, написао сам и приказ његовог Хазарског речника), Александра Јеркова, Душана Величковића, Александра Поповића, Јасмину Тешановић и Владимира Пиштала (са ово двоје сам још увек у контакту). Било је то, упркос рату, врло дружељубиво доба, тако да памтим многе пријатне вечери уз расправу код Вука и бескрајна испијања кафе, опет уз расправу, у Улици Маршала Тита. Куповину сам обављао на Зеленом венцу. И даље волим српску кухињу: кајмак, ћевапчиће, босански лонац, бурек и сл. Неки моји есеји и приче тада су објављени на српском - у НИН-у, на пример (Душан је тада био уредник).
Упркос рату, уживали смо у топлини и великодушности Срба и свих других југословенских народа.)
Уколико желите да се укључите у дикусију о овом роману, придружите нам се 20. 12. у 18 сати у читаоници Народне библиотеке Бор.