И ја сам слика

У јуну 1914. године, француски песник Гијом Аполинер почео је да, у часопису који је покренуо две године раније, Ле соаре д Пари (Les Soirées de Paris) објављује своје прве идограме тј. песме-слике или песмослике, са намером да изда албум таквих дела, под називом И ја сам сликар. У тој га је намери спречио Први светски рат, те уместо тога, 1918, пар месеци пре Аполинерове смрти, излази његова друга збирка песама, Калиграми, у којој се поред низа "нормалних" лирских песама, налази и десетак калиграма, песама (или делова дужих песма) које имају облик оног о чему говоре.

Иако се чувена и често навођена крилатица римског песника Хорација, из његове "Поетске уметности" (Ars poetica) - ut pictura poesis - односи на способност песника да речима дочарава и производи (само менталне, иако убедљиве и упечатљиве) слике, многи песници, а међу њима и Аполинер, ово су поређење тежили да дословно реализују те да се језичким елементима служе и као средствима вербалног изражавања и као средствима "цртања" и визуелног представљања неизрецивих црта изреченог. Неколико Аполинерових калиграма није типографски додатно обликовано за штампу, већ су остали у свом рукописном облику, додајући визуелном аспекту песме још један слој.

Иако су тзв. фигуративне песме (carmina figurata) познате још од антике, тек је типографска револуција коју су покренули авангардни уметници, од Маринетија и футурстичких експериментима са обликом, величином, распоредом слова, речи, знакова интерпункције и међусобним односима графичких елемената текста, дала овом поетском и артистичком куриозитету дигнитет и плодност, што ће даље разрађивати конкретна поезија. Облик и величина фонта постају визуелни израз вредносно-интерпретативног става и емоције, средство апелације и/или интерполације, аналогони крику, вриску, разним звуцима, смеху, позиву; распоред графема преноси симултана стања духа, кретање мисли, њене правце и смерове; слова и речи постају "ликови" који ступају у односе, свађају се и боре или мире и воле.
Ове слике-песме Аполинер, именитељ многих тада настајућих појава у уметности и култури (надреализам, орфизам, његови су термини) крстио је калиграми. У већини њих, Аполинер се трудио да закомпликује процес читања као сукцесивног повезивања синтаксичких јединица, а онда и стварања надреченичних целина. С обзиром на то да распоред слова, речи или синтагми и интерпункција визуелизују по два-три предмета, песме се истовремено читају и с лева на десно, односно, одозго на доле и обрнуто, а понекад и укруг и зракасто (као у "Океанском писму" чији зраци садрже одломке разговора и преписке, а кругови зоне звукова који се свакодневно могу чути у граду).

Рукопис калиграма "Мандолина, каранфил и бамбус".
Бамбус је, у ствари, лула за опијум, па овај цвет који као да израста или излази из једног краја цевчице, може бити и опијумско привиђење, начин представљања слика које овај наркотик производи. Каранфил каже (између осталог) закон мириса и тиме преноси супериорност мириса над звуцима, устоличујући чуло мириса као престо будућих мудрости.

Први светски рат је у Аполинерову поезију, па и у њен сликовни, калиграмски аспект, унео нове теме и нова осећања - "слике" плутона и његовог одјека ("Вату у уши") или формације авиона која окружује ратом упрљане и обесвећене руралне пејзаже вољене земље ("Ешалон"), или рафалне паљбе и метака који се лепезасто распршују ("Гађање") на пример, смениле су слике обичних предмета, какви су кравата и часовник, круна и огледало или бића, какве су разне птице и дрвеће; односно покушаје да се графички дочара симултаност разнородних утисака и мноштвеност перцептивних чинова приликом кретања кроз град, седења у кафани, путовања... или симултаност мисли.

Природни роман

Пишући свој Природни роман, бугарски писац Георги Господинов заправо је употребио читав "арсенал" постмодерних и постмодернистичких приповедачких и антиприповедачких поступака - све оно што нарацију извлачи и скреће с њеног "природног" узрочно-последичног, линеарног и кумулативног тока. Његов је роман "природан" као поглед муве - што је један од аутопоетичких модела које током приповедања конструише, што ће рећи, фасетан - "Свака фасета региструје само једну тачку слике, а целокупан лик се образује у мозгу". Мало би било рећи да је овај роман фрагментаран, сачињен од комадића прича и причица које приповедач надовезује и умеће једне у друге док, неуспешно, покушава да причом прикаже и емоционално савлада свој развод. Поред ока муве, узор његове необичне и непредвидиве структуре су још и: Флоберова замисао књиге ни о чему, тј. књига сачињена само од почетака, "Роман са почецима", атомистичка визија постања и постајања неограниченим комбиновањем сродних честица итд.

Како је данас могућ роман кад нам је трагично одузето. Како је уопште могућа помисао на роман када недостаје узвишено. Када постоји само свакидашње - у читавој његовој предвидиљивости, или још горе - у напорној мистерији уништавајућих случајности. Свакидашњица у њеној необдарености - једино ту засветли оно трагично и узвишено.

Трагедија пропалог брака и уништене љубави у овом роману је дата као мелодрама, фарса и гротеска, истовремено, као пародија на романтичарску бајку о двојнику који, омогућавајући самоудвајање и самотрансцендирање, доводи до трансформације сопства и свести. Није да роман нема заплет - напротив: Георги Господинов пише о писцу и уреднику Георгију Господинову коме до руку дође изванредан роман, чијег, до тада анонимног аутора, проналази, као клошара који живи у (Бекетовој, Марфијевој!) полураспаднутој столици за љуљање крај пијаце, од када се развео са женом и који се, на запрепашћење приповедача, зове Георги Господинов. Међутим, и приповедач - и сам љубитељ љуљавих столица - такође је пред разводом. Чију причу онда у наставку читамо, тј. којег Господинова? У приповест о разводу и његовим узроцима и пратећим околностима - исписану разговорним, "довлатовским" тоном који осцилира између патоса, ироније и наговештаја сарказма, без изразитих описа и са мноштвом кратких и динамичних дијалога -  умеће се још неколико самосталних прича, цртица, анегдота или вицева, есеја о не баш уобичајеним темама, цитата и лажних цитата, комичних епиграфа преузетих ни од кога, једна парабола о лудом ботаничару који уз помоћ биљака разматра новооткривену и потенцијално апокалиптичну неравнотежу између речи и ствари (у корист речи) због чега одлучује да се и сам претвори у реч и кришом увуче у најопсаније текстове. Раблеовска ерудицја Георгија Господинова претвара, притом, знање у бурлеску, водајући читаоца од античких филозофа до биолога Карла Линеа, од историје тоалета до Бартове "смрти аутора", од теорије романа до теорије о графитима у јавним WC-има.

Све може једноставно да буде бунт језика. У WC не улази само твоје тело и твој доњи део, с њима улази и језик. Језик такође има потребу да развеже панталоне, да попусти, да излије све оно што му се скупило током читавог безвезног дана, током читавог говнастог живота. 

На крају као један од Господинова постаје луцкасти клошар са столицом за љуљање и, као и критички параноичан ботаничар из његове приче, "реч међу речима", бестелесна бујица речи налик лету полуделе муве.

У свему томе нашла је своје место и ова дефетистичка и политички некоректна песма у прози о пушењу цигарета:

Па, добро, нисам од живота желео ништа више него да седим у стражњем дворишту неке куће, усред кукуте и коприве, уваљен у своју столицу за љуљање, са паклом јефтиних цигарета. Да увлачим са димом све што се задеси пред мојим очима - облаке, црепове, путничке авионе, Млачни пут, све. Све је могуће прогутати са мало дима. Хоћу да осетим како дим силази у моја плућа и на белини гравира упорни никотински телеграм. И како после излази оданде бледоплавичаст и онемоћао.

Има нечег анђеоског у томе да скончаш управо тако, да умреш пушећи веома споро цигару за цигаром, у стражњем дворишту неке куће.