Срце таме Џозефа Конрада, енглеског писца пољског порекла, узнемирујуће вишесмислено и хипнотички сугестивно, једно је од кључних дела модерне књижевности и модернизма, мада су се његов књижевноуметнички значај и важност бројних питања која се њиме постављају тек постепено препознавали, да би са развојем постколонијалне критике постали предмет расправа и контроверзних ставова о (не)моћи и дужности књижевности.
Интригантност овог дела, с једне стране, произилази из његове само наизглед једноставне структуре: приповест је, наиме, вишеструко уоквирена, тако да се умножавањем приповедача читаоцу сугеришу неизвесности и подозривост у вези са истинитошћу, односно поузданошћу приповедања. Њих појачава инсистирање главног приповедача на неизрецивости, на суштинској немогућности да се врло лично, интимно искуство комуницира, истакнуто и његовом склоношћу ка евоцирању првих, интуитивних, неоснованих и неформираних, замагљујућих, хаотичних или парцијалних утисака. Поткрепљује их, такође, и поступак одлагања примењен на, заправо, централни лик овога романа, који се појављује тек у последњој трећини приповести, пошто је читалац о њему "слушао" од неколико других ликова и то "преко" споменутог главног али другостепеног приповедача, помало загонетног и меланхоличног Марлоа, који слаже и приповеда сећања на мучна али просветљујућа искуства која му је донео боравак у Африци, у служби неке француске компаније за експлоатацију слонове кости. Непроверљиве информације и карактеризације тог мистериозног Керца, заједно са приповедачевом све снажнијом жељом да га сретне и мутним очекивањима и претпоставкама које је изградио на основу тих туђих прича о Керцовим разноврсним способностима (и једног Керцовог ликовног дела - слике жене са повезом и бакљом, која симболизује "мисију" Европе у Африци) и код читаоца производе напетост и нестрпљење. Притом се читаочево очекивање да ће појава овог лика разјаснити његову природу изневерава, те Керц остаје утеловљење привлачно-одбојне тајне, "тамно место", из којег и после његове смрти извиру приче.
Помахнитала, самозаљубљена воља за моћ, ужитак у власти над туђим животима, дионизијска опијеност светом у којем западњачка устројства и конвенције не важе, лудило изазвано болестима и климатским условима на које Европљани нису (били) отпорни, фрустриране просветитељске амбиције, ослобађање енергија које је развој западних култура потиснуо, "зов дивљине" из таме подсвести, пука похлепа, ... свега тога, чини се, има у лику Керца, тачније у ореолу од речи, фасцинација и (о)сећања који око њега граде Марло и његови саговорници. Као пример разлаза између замисли и делања, између онога што је хтео и онога што је чинио, а што доводи дотле да његов коначан суд о свету и животу буде сажет у двоструком узвику "Ужас", Керц ће за песника Т. С . Елиота, суоченог са друштвенопсихолошким и културолошким последицама Првог светског рата, постати узор "шупљих људи" , неостварених, аутодеструктивних, дехуманизованих. Речи којима, на искривљеном енглеском, црни слуга објављује Керцову смрт, стога, стоје као мото песме којом се кроз слике слепила, јаловости, пустоши, бесмисла, празнине, усамљености у гомили сугерише апокалиптично предосећање и визија краја исцрпљеног, уморног света.
Пребацујући "срце таме" из средишта Африке на прелазу из 19. у 20. век у ратом опустошени Вијетнам, редитељ Копола ће у филму Апокалипса сада, кроз лик одбеглог војног заповедника Керца, повезати оба ова дела, укључујући још један неславан, насиљем и империјалистичким лудилом обележен период новије светске историје у спектар могућих импликација Конрадовог дела и лика који је створио.
Сва споменута одлагања и посредовања у Конрадовом роману служе, пре свега, томе да фокус са појединачних ликова и/или ситуација пребаце на проблем односа, не само у смислу односа који су европске и евроцентричне колонијалне силе изградиле према неевропским, нарочито небелачким културама, поричући им културу и третирајући их као примитивне, па и нељудске заједнице, како би оправдале експлоатацију људи и ресусрса до истребљења, те у смислу односа технолошки високо развијених цивилизација и њихових принципа друштвено-економског устројства према другим друштвима, већ и у смислу начина на који се ти и такви односи граде и преносе.
За разлику од Керца, отпадника од цивилизације, Марло је израз њене неразрешиве нелагоде: у процепу између критичке свести о неоправданости и нељудскости империјалистичке (идеологије) експлоатације афричког становништва и некритичког усвајања расистичких претпоставки о цивилизацијској али и духовној и моралној супериорности белаца над црнцима, прогреса над природом, он узалуд призива ону спасоносну и искупљујућу "мисао-водиљу" која би оправдавала насиље над другим и другачијим (у име виших, просветитељских и прогресивних циљева) и представљала излаз из тескобе коју ствара губитак вере у неупитну надмоћ и чврстину напретка, разума, воље, карактера.
Интригантност овог дела, с једне стране, произилази из његове само наизглед једноставне структуре: приповест је, наиме, вишеструко уоквирена, тако да се умножавањем приповедача читаоцу сугеришу неизвесности и подозривост у вези са истинитошћу, односно поузданошћу приповедања. Њих појачава инсистирање главног приповедача на неизрецивости, на суштинској немогућности да се врло лично, интимно искуство комуницира, истакнуто и његовом склоношћу ка евоцирању првих, интуитивних, неоснованих и неформираних, замагљујућих, хаотичних или парцијалних утисака. Поткрепљује их, такође, и поступак одлагања примењен на, заправо, централни лик овога романа, који се појављује тек у последњој трећини приповести, пошто је читалац о њему "слушао" од неколико других ликова и то "преко" споменутог главног али другостепеног приповедача, помало загонетног и меланхоличног Марлоа, који слаже и приповеда сећања на мучна али просветљујућа искуства која му је донео боравак у Африци, у служби неке француске компаније за експлоатацију слонове кости. Непроверљиве информације и карактеризације тог мистериозног Керца, заједно са приповедачевом све снажнијом жељом да га сретне и мутним очекивањима и претпоставкама које је изградио на основу тих туђих прича о Керцовим разноврсним способностима (и једног Керцовог ликовног дела - слике жене са повезом и бакљом, која симболизује "мисију" Европе у Африци) и код читаоца производе напетост и нестрпљење. Притом се читаочево очекивање да ће појава овог лика разјаснити његову природу изневерава, те Керц остаје утеловљење привлачно-одбојне тајне, "тамно место", из којег и после његове смрти извиру приче.
Помахнитала, самозаљубљена воља за моћ, ужитак у власти над туђим животима, дионизијска опијеност светом у којем западњачка устројства и конвенције не важе, лудило изазвано болестима и климатским условима на које Европљани нису (били) отпорни, фрустриране просветитељске амбиције, ослобађање енергија које је развој западних култура потиснуо, "зов дивљине" из таме подсвести, пука похлепа, ... свега тога, чини се, има у лику Керца, тачније у ореолу од речи, фасцинација и (о)сећања који око њега граде Марло и његови саговорници. Као пример разлаза између замисли и делања, између онога што је хтео и онога што је чинио, а што доводи дотле да његов коначан суд о свету и животу буде сажет у двоструком узвику "Ужас", Керц ће за песника Т. С . Елиота, суоченог са друштвенопсихолошким и културолошким последицама Првог светског рата, постати узор "шупљих људи" , неостварених, аутодеструктивних, дехуманизованих. Речи којима, на искривљеном енглеском, црни слуга објављује Керцову смрт, стога, стоје као мото песме којом се кроз слике слепила, јаловости, пустоши, бесмисла, празнине, усамљености у гомили сугерише апокалиптично предосећање и визија краја исцрпљеног, уморног света.
Пребацујући "срце таме" из средишта Африке на прелазу из 19. у 20. век у ратом опустошени Вијетнам, редитељ Копола ће у филму Апокалипса сада, кроз лик одбеглог војног заповедника Керца, повезати оба ова дела, укључујући још један неславан, насиљем и империјалистичким лудилом обележен период новије светске историје у спектар могућих импликација Конрадовог дела и лика који је створио.
Сва споменута одлагања и посредовања у Конрадовом роману служе, пре свега, томе да фокус са појединачних ликова и/или ситуација пребаце на проблем односа, не само у смислу односа који су европске и евроцентричне колонијалне силе изградиле према неевропским, нарочито небелачким културама, поричући им културу и третирајући их као примитивне, па и нељудске заједнице, како би оправдале експлоатацију људи и ресусрса до истребљења, те у смислу односа технолошки високо развијених цивилизација и њихових принципа друштвено-економског устројства према другим друштвима, већ и у смислу начина на који се ти и такви односи граде и преносе.
За разлику од Керца, отпадника од цивилизације, Марло је израз њене неразрешиве нелагоде: у процепу између критичке свести о неоправданости и нељудскости империјалистичке (идеологије) експлоатације афричког становништва и некритичког усвајања расистичких претпоставки о цивилизацијској али и духовној и моралној супериорности белаца над црнцима, прогреса над природом, он узалуд призива ону спасоносну и искупљујућу "мисао-водиљу" која би оправдавала насиље над другим и другачијим (у име виших, просветитељских и прогресивних циљева) и представљала излаз из тескобе коју ствара губитак вере у неупитну надмоћ и чврстину напретка, разума, воље, карактера.