Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






четвртак, 08. март 2018.

Изабел или "авет у предиву"

Роман Изабел Феридуна Заимоглуа, немачког писца турског порекла, представља својеврсну, ненаметљиву травестују и укрштај мотива двају чувених, стилски брилијантних и иновативних модернистичких романа чији је централни лик жена ‒ Госпође Даловеј Вирџиније Вулф и Портрета једне леди Хенрија Џејмса. Као и Клариса Даловеј, и Изабел је, између осталог, средство читања и писања града из психолошки, класно и родно одређене перспективе ‒ не међуратног Лондона, већ савременог Берлина. Непрестано у покрету или бегу, Изабел читаоцу посредује сведене али оштре слике и атмосферу разних четврти Берлина и околине, а пре свега оних делова град у којима обитавају, друже се, воле, мрзе, туку и раде емигрантни, хомосексуалци, травестити, мушке и женске проститутке, сиромаси, бескућници: мноштво сцена и врло живих, динамичних и упечатљивих разговора одиграва се на улицама или у локалима, прихватним центрима и парковима таквих маргиналних, запуштених, званично опасних делова града, док је елитном пријему из романа Вулфове овде пандан журка монденског сликара-боема организована на отвореном (на једном од тзв. брда од рушевина, која су у Немачкој настала после Другог светског рата).
За разлику од свести Кларисе Даловеј, која се више бави собом, својим мислима, доживљајима и бројним случајно изазваним или призваним сећањима, Изабелина свест више региструје, на моменте готово механички, ликове, призоре и дешавања, телесне сензације и афекте, као да себи не сме да дозволи самоудубљивање, промишљање, контемплирање или сећање. То опирање сећању нарочито се истиче одлагањем објашњења за препознавање до којег долази када се Изабел суочи са братом своје покојне пријатељице.
Ипак, понека "ишчашена", у датом контексту чудна реченица и суспрегнутост, сажетост, чак штурост приказа, у којима се глас приповедача и глас Изабелине свести често стапају до неразазнатљивости, одају напетост коју повремено пробију реакције у распону од фрустрираности до агресивног беса.
Изабел је, наиме, емигранткиња без сталног, "нормалног" запослења, коју је, након вишегодишње везе, напустио богати "дечко", тако да је на почетку романа затичемо како се из луксузног стана, љута и разочарана, сели у станчић на Александерплацу. До новца долази обављајући чудне и, ма колико се њени послодавци међусобно разликовали, у суштини понижавајуће послове у којима је ангажована као пуко тело. Обилазећи народне кухиње и друга места "милосрђа", сакупља храну којој је истекао рок трајања и изношену гардеробу. Борећи се да очува своју независност, а нарочито независност од мушкараца, у свету који би да је укалупи, да је смести у неку, већ одређену категорију (макар и неку с дна друштвене лествице), у чему је налик Изабел Арчер Хенрија Џејмса, Заимоглуова Изабел се суочва, пре свега, са породицом, која њен живот види као неуспео, неостварен, празан и промашен у својој усамљености без редовних прихода и потомства: путовање у завичај и састанци са потенцијалним, перспективним младожењама, које јој је изабрала агилна, елоквентна, весела, забавна, врло практична, трезвена и отресита мајка, представљају комични одмак од западноевропског очаја, чији део су самоубиство најбоље пријатељице, а затим и убиство њене мајке.
За разлику од Кларисе, чија веза са ратним искуствима трауматизованим војником (Септимусом) у Госпођи Даловеј остаје посредна, симболична и асоцијативна, Изабел свог војника, Маркуса, чија је траума везана за војну мисију на Косову, заиста упознаје и са њим ступа у компликовану, грчевиту и амбивалентну љубавну везу.
Понашање које се конвенционално сматра изразом лудила овде је, првенствено (јер је моменат неурачунљивости присутан у сваком лику), везано за лик Хелге, старе сакупљачице ("берачице") стаклне амбалаже, која и даље преживљава понижења и мучења претрпљена у младости на крају Другог светског рата, а која у роману, убијајући насилника над децом и женама, доводи до расплета, омогућавајући разрешење мистерије о детету самоубице и војника, којом се Заимоглу послужио не само да би мотивисао заједничку потрагу Изабел и Маркуса, која води њиховом међусобном упознавању и зближавању, и да би конструисао фабулу која у роман, као својеврстан калеидоскоп друштвених и психолошких аномалија и периферија, уводи динамичност и ритам трилера, већ и да би тематизовао још један облик насиља карактеристичан за савремени западноевропски свет, трговину децом.
Посебно важан детаљ је Изабелин сан о читању књиге, праћен осећајем да је буђење, као прекид сневаног уживања у читању и књизи, страшно, због чега јој моменти изненадних присећања на по једну или две реченице (а они су део сцена током којих је Изабел угрожена, нападнута, уплашена) причињавају изузетну радост, чак срећу. Ево тих пет просањаних реченица, које сажимају Изабелину интиму и откривају њену, већ споменуту књижевну генеалогију и жудњу за слободом:
Ко падне преко ивице, мртав је... Нанела је пурпурни прах зумбула на врат и прегибе лактова... Разбијене посуде, гротескна музика. Стајала је поред прозора с погледом на брежуљак... Жена обасјана блиставом светлошћу изађе из сенке, блистала је на дневној светлости.