За дебитанстски и вишеструко нагарађиван роман португалског писца (историчара, књижевног критичара, преводиоца, уредника) Бруна Виејра Амарала, чији наслов у преводу Јована Татића гласи Прве бразде (Клио, 2017), могло би се рећи да представља књижевноуметничку транспозицију поступака аматерског (у изворном значењу те речи), микроисторијског истраживања/изграђивања неформалног, "живог" колективног памћења, односно предања (или "предаје") и локалног идентитета једног имагинарног - јер је као идентитет неизбежно имагинарно - рубног места, мешањем и преплитањем сопствених, тј. искуствених сећања на различите периоде живота, туђих прича о догађајима из личног и заједничког или јавног живота, гласина и говоркања, нагађања и домишљања, снова и визија, заједничких или идиосинкратичних тежњи, опсесија, веровања, идеја, навика, случајних сведочанстава у виду аудио и визуелних снимака, докумената и друге грађе.
Амарал је, наиме, креирао лик имењака, Бруна, који се враћа у своје родно место, код мајке, после развода и губитка посла због немогућности да задовољи стандарде продуктивности и радног елена новопостављене менаџерке људских ресурса. Вратити се у Амелију, у радничко-сељачко и избегличко насеље из којег се мора отићи, за приповедача значи готово сраман неуспех у животу. Пролог романа прати његове вишеструке покушаје да, овако или онако, трагајући - без истинског жара и безуспешно - за новом љубављу и новим послом, или уз помоћ новог, здравог и физички активног животног стила, или кроз присећања и разговоре са мајком, преболи своје поразе, отресе се јаловог самосажаљења, придигне из очаја, да превазиђе осећај дисконтинуитета и губитка идентитета. Док бесциљно и доконо лута по насељу, среће старе познанике, сазнаје шта се десило или се дешава са људима и местима које је некада познавао, приповедач постепено развија специфичан однос према самом месту, као подсетнику, медију и складишту, открива и упознаје како његову многозначност, тако и тајанствене складне ритмове и ауре које му открива ова нова перспектива, перспектива пораза, препуштање случају и очуђујући поглед са дистанце створене временом и искуствима живота ван локалних мрежа односа и значења. Да би се суочио са тескобом, коју препознаје као кључни елеменат свог карактера, тј. као део Амелије који је увек и свугде носио са собом, Бруно почиње да се интересује за локалне приче и биографије живих и покојних становника насеља.
У основи дела које ће Бруно створити, с једне стране, стоји узнемирујуће и застрашујуће привлачна, романтичари би рекли узвишена слика сенки ствари и људи које је радијација нуклеарне бомбе заувек утиснула на несрушене грађевине у Хирошими: та слика је лајт-мотив приповедача, који код себе препознаје, иначе распрострањену и у савременом свету фреквентну фасцинацију (пост)апокалиптичним представама и катастрофама великих размера, колико оним стварним и реалним, толико и оним медијски или идеолошки конструисаним. Она је, међутим, и метафора његовог писања. Брунове приче о становницима Амелије требало би да "ухвате" и фиксирају те сенке на "зидовима" насеља, али и да својом (нуклеарном) енергијом, снагом радијације језика и приповедања, осветле свој (већ уништен, збрисан) предмет, да га пројектују у време и учине трајни(ји)м сведочнством о ономе што је (можда) било, потврдом постојања. С друге стране, мотив сенки се, сем што асоцира подземни свет, повезује са конкретном визијом оностраног, Дантеовим Паклом и Чистилиштем, на шта се указује увођењем лика фотографа Виржилија (Вергилија), још једног творца сеновитих отисака пролазнога света, чије фотографије, приче и сећања представљају један од примарних извора Бруновог дела. Његов поглед и глас Бруно у потпуности апсорбује у своје, због чега и сам Виржилио почиње да делује као сенка, постаје неизвестан, неухватљив.
Незамислив и непредстављив Рај остаје ван ове "божанствене комедије", као могућност и обећање, на самом крају романа, док Беатриз (Беатриче), као травестија остареле Богородице-хранитељке, остаје у времену које се зауставило, међу хрпом непотребних и неупотребљивих ствари, чија тежина је држи на земљи.
Средишњи део романа чини тридесетак абецедним редом поређаних текстова насловљених по појединим становницима, породицама, занимањима, статусима, дешавањима, конкретним и апстрактним феноменима - попис борхесовски хетерогених ствари, којим се подрива свако замисливо начело ситематизације и наводно свеобухватних система класификације. Међу њима има цртица, анегдота и новела, кратких реалистичких или натуралистичких, али и фантастичних или хорор прича и сажетих биографија, монолога пренетих коришћењем сказа, лирских (п)описа и песама у прози. С друге стране, каталошки формат, са својом просторном организацијом и унакрсном "навигацијом", представља негацију историјског, линеарног и хронолошког времена, јасно разликовање прошлости и будућности у односу на постулирану садашњост, али и кохерентности коју историјски наратив намеће, захтевајући избацивање свега неуклопивог.
О својим живим и мртвим суграђанима, међу којима су и убице и убијени, и проститутке, силоватељи и жртве силовања, ситни преваранти, неостварени уметници, удовци и удовице, ожалошћене мајке, луде, загрижени комунисти, бројни повратници-избеглице из некадашњих протугалских колонија у Африци, доспеле у то скрајнуто имагинарно место после тзв. Каранфилске револуције (1974), и многи други, као и о местима, појавама, материјалним и нематеријалним карактеристикама, активностима и дешавањима која на најбољи начин представљају динамичан и многообличан "дух" места, Бруно говори са мешавином сажаљења и ироније, понекад емпатично, а понекад хладно и репортерски, чак и саркастично, истичући ситнице који атмосферу и карактере оживљавају и чине упечатљивим, са признатом склонишћу ка митоманији, која му омогућава да у појединачним судбинама и ситуацијама, у обичним и необичним склоповима свакодневних детаља окружења и понашања или у изузетним догађајима, открива наговештаје значења која то појединачно, тренутно и случајно повезују са другим, општијим појавама у времену и простору.
По потреби домишљајући интимне мисли и осећања, моменте ван очију јавности, као да, опет у препознатљиво савременом маниру, вири кроз кључаонице, у "риалити анти-шоу", и стварајући, на трагу Виржилија, хипотезе о приватним животима и поступцима неких од суграђана, Бруно у лавиринту прича и исечака из живота открива/скрива и свог оца и пар трауматичних догађаја из детињства и ране младости, потиснута и латентна сећања. Другим речима, у наративном кретању кроз простор и време, Бруно проналази разне, хетерогене, делимице затурене делиће себе и својих порекла.
Ни о чему се, ипак, не може све (са)знати и све рећи, никада се све везе не могу појмити и представити, па приповедач стално посеже за фуснотама, које су некада и обимније и значајније од текста у чијем су подножју, које користи у најразличитије сврхе, па и за додатне приче (јер и простор са маргине друштва има своју друштвену/просторну маргину), пародирајући дискурсе хуманистичких наука чијим се истраживачким методама наводно служи, док варирањем приповедних модела и модуса унутар свог дела о Амелији преиспитује епистемолошку и етичку вредност алтернативних образаца истраживања и приказивања друштвених, историјских, културних, антрополошких, гео-политичких специфичности одређених поднебља и заједница и конструисања завичаја.
Амарал је, наиме, креирао лик имењака, Бруна, који се враћа у своје родно место, код мајке, после развода и губитка посла због немогућности да задовољи стандарде продуктивности и радног елена новопостављене менаџерке људских ресурса. Вратити се у Амелију, у радничко-сељачко и избегличко насеље из којег се мора отићи, за приповедача значи готово сраман неуспех у животу. Пролог романа прати његове вишеструке покушаје да, овако или онако, трагајући - без истинског жара и безуспешно - за новом љубављу и новим послом, или уз помоћ новог, здравог и физички активног животног стила, или кроз присећања и разговоре са мајком, преболи своје поразе, отресе се јаловог самосажаљења, придигне из очаја, да превазиђе осећај дисконтинуитета и губитка идентитета. Док бесциљно и доконо лута по насељу, среће старе познанике, сазнаје шта се десило или се дешава са људима и местима које је некада познавао, приповедач постепено развија специфичан однос према самом месту, као подсетнику, медију и складишту, открива и упознаје како његову многозначност, тако и тајанствене складне ритмове и ауре које му открива ова нова перспектива, перспектива пораза, препуштање случају и очуђујући поглед са дистанце створене временом и искуствима живота ван локалних мрежа односа и значења. Да би се суочио са тескобом, коју препознаје као кључни елеменат свог карактера, тј. као део Амелије који је увек и свугде носио са собом, Бруно почиње да се интересује за локалне приче и биографије живих и покојних становника насеља.
У основи дела које ће Бруно створити, с једне стране, стоји узнемирујуће и застрашујуће привлачна, романтичари би рекли узвишена слика сенки ствари и људи које је радијација нуклеарне бомбе заувек утиснула на несрушене грађевине у Хирошими: та слика је лајт-мотив приповедача, који код себе препознаје, иначе распрострањену и у савременом свету фреквентну фасцинацију (пост)апокалиптичним представама и катастрофама великих размера, колико оним стварним и реалним, толико и оним медијски или идеолошки конструисаним. Она је, међутим, и метафора његовог писања. Брунове приче о становницима Амелије требало би да "ухвате" и фиксирају те сенке на "зидовима" насеља, али и да својом (нуклеарном) енергијом, снагом радијације језика и приповедања, осветле свој (већ уништен, збрисан) предмет, да га пројектују у време и учине трајни(ји)м сведочнством о ономе што је (можда) било, потврдом постојања. С друге стране, мотив сенки се, сем што асоцира подземни свет, повезује са конкретном визијом оностраног, Дантеовим Паклом и Чистилиштем, на шта се указује увођењем лика фотографа Виржилија (Вергилија), још једног творца сеновитих отисака пролазнога света, чије фотографије, приче и сећања представљају један од примарних извора Бруновог дела. Његов поглед и глас Бруно у потпуности апсорбује у своје, због чега и сам Виржилио почиње да делује као сенка, постаје неизвестан, неухватљив.
Незамислив и непредстављив Рај остаје ван ове "божанствене комедије", као могућност и обећање, на самом крају романа, док Беатриз (Беатриче), као травестија остареле Богородице-хранитељке, остаје у времену које се зауставило, међу хрпом непотребних и неупотребљивих ствари, чија тежина је држи на земљи.
Средишњи део романа чини тридесетак абецедним редом поређаних текстова насловљених по појединим становницима, породицама, занимањима, статусима, дешавањима, конкретним и апстрактним феноменима - попис борхесовски хетерогених ствари, којим се подрива свако замисливо начело ситематизације и наводно свеобухватних система класификације. Међу њима има цртица, анегдота и новела, кратких реалистичких или натуралистичких, али и фантастичних или хорор прича и сажетих биографија, монолога пренетих коришћењем сказа, лирских (п)описа и песама у прози. С друге стране, каталошки формат, са својом просторном организацијом и унакрсном "навигацијом", представља негацију историјског, линеарног и хронолошког времена, јасно разликовање прошлости и будућности у односу на постулирану садашњост, али и кохерентности коју историјски наратив намеће, захтевајући избацивање свега неуклопивог.
О својим живим и мртвим суграђанима, међу којима су и убице и убијени, и проститутке, силоватељи и жртве силовања, ситни преваранти, неостварени уметници, удовци и удовице, ожалошћене мајке, луде, загрижени комунисти, бројни повратници-избеглице из некадашњих протугалских колонија у Африци, доспеле у то скрајнуто имагинарно место после тзв. Каранфилске револуције (1974), и многи други, као и о местима, појавама, материјалним и нематеријалним карактеристикама, активностима и дешавањима која на најбољи начин представљају динамичан и многообличан "дух" места, Бруно говори са мешавином сажаљења и ироније, понекад емпатично, а понекад хладно и репортерски, чак и саркастично, истичући ситнице који атмосферу и карактере оживљавају и чине упечатљивим, са признатом склонишћу ка митоманији, која му омогућава да у појединачним судбинама и ситуацијама, у обичним и необичним склоповима свакодневних детаља окружења и понашања или у изузетним догађајима, открива наговештаје значења која то појединачно, тренутно и случајно повезују са другим, општијим појавама у времену и простору.
По потреби домишљајући интимне мисли и осећања, моменте ван очију јавности, као да, опет у препознатљиво савременом маниру, вири кроз кључаонице, у "риалити анти-шоу", и стварајући, на трагу Виржилија, хипотезе о приватним животима и поступцима неких од суграђана, Бруно у лавиринту прича и исечака из живота открива/скрива и свог оца и пар трауматичних догађаја из детињства и ране младости, потиснута и латентна сећања. Другим речима, у наративном кретању кроз простор и време, Бруно проналази разне, хетерогене, делимице затурене делиће себе и својих порекла.
Ни о чему се, ипак, не може све (са)знати и све рећи, никада се све везе не могу појмити и представити, па приповедач стално посеже за фуснотама, које су некада и обимније и значајније од текста у чијем су подножју, које користи у најразличитије сврхе, па и за додатне приче (јер и простор са маргине друштва има своју друштвену/просторну маргину), пародирајући дискурсе хуманистичких наука чијим се истраживачким методама наводно служи, док варирањем приповедних модела и модуса унутар свог дела о Амелији преиспитује епистемолошку и етичку вредност алтернативних образаца истраживања и приказивања друштвених, историјских, културних, антрополошких, гео-политичких специфичности одређених поднебља и заједница и конструисања завичаја.