БОРИСЛАВ РАДОВИЋ
ПРЕД БИБЛИОТЕКОМ
Пред Библиотеком у септембарско подне
двоје су се младих прошетали и стали
под омањи јасен, у хлад. На пола речи,
он хитну неку црну свеску:
узвитла се птичје у јасенову крошњу
па слете, а за њом и једна сува грана.
Он диже ту грану и нагну њом да туче
отровницу свеску на трави, од свег срца.
Нема шта, чист мађијски обред;
лице не одаје да ли се ипак шали.
Да ли је повез, тврд повез,
пресвлаке можда одвећ црне
за његове очи, под корицама крио
њен дневник с два-три податка о коме другом;
да ли белешке с којима су
неки испит данас полагали и пали?
Или је била каква књига,
ствар душу дала за ломаче
које пуцкетаху у прадавна времена
кад су им очеви још квасили пелене;
ако баш мора таква игра, шта ли - да има мирис дима?
Борислав Радовић, Песме и Неке ствари, Београд, Чигоја, 2016, стр. 114.