Дон
Делило
ЛИКОВИ
ЖЕНА
МУШКАРАЦ
МУШКАРАЦ и ЖЕНА у соби.
ЖЕНА:
Размишљала сам како је то чудно.
МУШКАРАЦ:
Шта?
ЖЕНА:
Да су људи способни да живе заједно. Данима и ноћима и годинама. Прође пет
година. Како то раде? Десет, једанаест, дванаест година. Двоје људи стварају
један живот. Делећи десет хиљада оброка. Разговарајући лицем у лице, отвореног
лица, као топли сендвичи. Све те речи које испуњавају кућу. Шта све људи изговоре
током живота? Ухваћени у замку синтаксе оног другог. Исти глас. Монотоно понављање. Рећи ћу ти нешто.
МУШКАРАЦ:
Рећи ћеш ми нешто.
ЖЕНА:
Има у томе неке мистерије. Људи иза зидова браон куће поред нас. Шта то они
говоре и како то преживљавају? Сав тај залудан дијалог. Назалност. Баналност.
Размишљала сам како је то чудно. Како то раде, из ноћи у ноћ, све те ноћи, те
речи, оних неколико који то чине и преживљавају?
МУШКАРАЦ:
Воде љубав. Праве салате.
ЖЕНА:
Па ипак, пре или касније, морају да проговоре. Од тога је читав свет поремећен.
Мислим, зар није постепено поремећујуће седети и слушати једну те исту особу све
време, без резона или риме. Речи које се вуку. Паузе. Клаузе. Колико хиљада
пута можеш да погледаш у исто скапано лице и видиш како се уста отварају? До
тада је све како ваља. Али када
отворе уста. Када проговоре.
[Пауза]
МУШКАРАЦ:
Још ми није прошла ова моја прехлада.
ЖЕНА:
Узми оне што узимаш.
МУШКАРАЦ:
Таблете.
ЖЕНА:
Пилуле.
[Пауза]
МУШКАРАЦ:
Дуг дан.
ЖЕНА:
Дуг дан.
МУШКАРАЦ:
Лак ноћни сан.
ЖЕНА:
Дуги спори дан.
[Светла се полако гасе.]
Завеса
[1]Don
DeLillo, “The Mystery at the Middle of Ordinary Life: A One-Minute Play”,
South Atlantic
Quarterly 99, 2–3 (Spring/Summer 2000): 600–604; doi:10.1215/00382876-99-2-3-600;
Rpt. “The Mystery at the Middle of Ordinary Life”, Zoetrope: All-StoryVol 4, No 4
(Winter 2000: The One-Act Play Issue); доступно и на: http://www.all-story.com/issues.cgi?action=show_story&story_id=90.
С енглеског превела В. С.