Писан средином последње деценије 20. века, кратки роман Мишела Уелбека и његов романескни првенац, Проширење подручја борбе представља интригантну и провокативну, на моменте сурову, на моменте сомнабулну, на моменте луцидно оштру и хладну, готово памфлетску приповест тридесетогодишњег информатичара, огорченог до цинизма, отуђеног од себе и света, очајнички свесног да су његов осећај узалудности, промашености и бесмисла и његова неуклопивост резултат немогућности стварне међуљудске, интерперсоналне и шире, друштвене комуникације и недостатка љубави у све повезанијем, све информатизованијем свету, чије структуре кроје саможиве, нарцисоидне бирократе и менаџери.
Приповедачева кретања (Париз, Руан и пар других места у унутрашњости; журка, састанци у фирми и Министарству пољопривреде, са којим његова фирма закључује уговор на основу којег он и колега треба да изведу информатичку обуку за службенике одговарајућих одељења, испраћај у пензију, станице, купеи, болница, угоститељски објекти, ноћни клуб у време Божића, лудница, на крају) омогућавају нам да се, путем вештих крокија великог броја успутних ликова из различитих слојева и група друштва и скица типичних ситуација и стања из усамљеничког, јаловог живота младог инжењера, уживимо у напету и мучну ситуацију приповедача, у његово анксиозно узмицање од света и самог себе.
Егзистенција на ивици ништавила и осећај испразности, узалудно очекивање промене, догађаја, сусрета - "Понекад сам имао утисак и да ћу се трајно навићи на одсуство живота" - приповедача полако али неумитно воде ка лудилу, ка страсти за насиљем, ка визијама убиства, самокастрације и аутодеструкције.
Последњи покушај борбе, покушај рестаурације сопства уз помоћ пута у крај из којег потичу његови, иначе невидљиви, непостојећи, неспоменути родитељи, доводи га до сазнања да је успостављање истинске везе са светом дефинитивно немогуће, да су Ја и свет оштро одвојени, да ће заувек остати заробљен у самом себи, у сопственој перцепцији и свести о промашености и бесциљности живота.
Темељна неприлагођеност актуелним друштвеним конвенцијама, обичајима и обрасцима понашања с краја другог миленијума, приповедача, истовремено, чини и изразито прецизним посматрачем, оштроумним и бескомпромисним аналитичарем.
Економичност, чак штурост приповедања, условљена како сазнањем да је у савременом свету приповест (исповест) у форми старинског романа са изнијансираним, психолошки продубљеним ликовима и детаљно, постепено развијаним односима међу њима постала беспредметна, тако и психолошким стањем приповедача, његовим емоцијама и афектима, погоршањем његове депресије и за депресију и сродна стања карактеристичним поремећајима у доживљају времена и временског тока, Проширење чине истовремено и лако читљивим и врло узнемирујућим. Сатирични, иронични, трагикомични тонови разбијају монотонију песимизма, огорчења и умора од других и себе сама.
Уметнути делови јунакових/приповедачевих текстова ("животињске фантастике") додатно осветљавају природу питања, недоумица, идеја о бездушним механизмима новца, секса, моћи, економских и сексуалних либералних "тржишта" који гуше могућност љубави - али не и очајничку жељу за њом.
Приповедачева кретања (Париз, Руан и пар других места у унутрашњости; журка, састанци у фирми и Министарству пољопривреде, са којим његова фирма закључује уговор на основу којег он и колега треба да изведу информатичку обуку за службенике одговарајућих одељења, испраћај у пензију, станице, купеи, болница, угоститељски објекти, ноћни клуб у време Божића, лудница, на крају) омогућавају нам да се, путем вештих крокија великог броја успутних ликова из различитих слојева и група друштва и скица типичних ситуација и стања из усамљеничког, јаловог живота младог инжењера, уживимо у напету и мучну ситуацију приповедача, у његово анксиозно узмицање од света и самог себе.
Егзистенција на ивици ништавила и осећај испразности, узалудно очекивање промене, догађаја, сусрета - "Понекад сам имао утисак и да ћу се трајно навићи на одсуство живота" - приповедача полако али неумитно воде ка лудилу, ка страсти за насиљем, ка визијама убиства, самокастрације и аутодеструкције.
Последњи покушај борбе, покушај рестаурације сопства уз помоћ пута у крај из којег потичу његови, иначе невидљиви, непостојећи, неспоменути родитељи, доводи га до сазнања да је успостављање истинске везе са светом дефинитивно немогуће, да су Ја и свет оштро одвојени, да ће заувек остати заробљен у самом себи, у сопственој перцепцији и свести о промашености и бесциљности живота.
Темељна неприлагођеност актуелним друштвеним конвенцијама, обичајима и обрасцима понашања с краја другог миленијума, приповедача, истовремено, чини и изразито прецизним посматрачем, оштроумним и бескомпромисним аналитичарем.
Економичност, чак штурост приповедања, условљена како сазнањем да је у савременом свету приповест (исповест) у форми старинског романа са изнијансираним, психолошки продубљеним ликовима и детаљно, постепено развијаним односима међу њима постала беспредметна, тако и психолошким стањем приповедача, његовим емоцијама и афектима, погоршањем његове депресије и за депресију и сродна стања карактеристичним поремећајима у доживљају времена и временског тока, Проширење чине истовремено и лако читљивим и врло узнемирујућим. Сатирични, иронични, трагикомични тонови разбијају монотонију песимизма, огорчења и умора од других и себе сама.
Уметнути делови јунакових/приповедачевих текстова ("животињске фантастике") додатно осветљавају природу питања, недоумица, идеја о бездушним механизмима новца, секса, моћи, економских и сексуалних либералних "тржишта" који гуше могућност љубави - али не и очајничку жељу за њом.