Текст приређен за потребе радионице о медијској писмености.
Играње школица - есеј о Кортасаровом животу и поетици
Кортасарова биографија
Твоја игра започела је из досаде, није уистину била протест против цртања ствари у граду, полицијског часа, претеће забране да се лепе плакати или пише по зидовима. Напросто те је забављало да црташ кредама у боји (није ти се допала реч графити, коју употребљавају ликовни критичари) и да повремено долазиш да их гледаш па чак и да, уз мало среће, присуствујеш доласку камиона градске чистоће и узалудним псовкама радника док бришу цртеже. Није их се тицало што то нису политички цртежи, забрана је обухватала све живо, и ако би се неко дете усудило да нацрта кућу или пса, опет би то избрисали уз псовке и претње. У граду се више није сасвим добро знало на којој је страни заправо страх; можда те је зато забављало да савлађујеш свој, и да с времена на време изабереш погодно место и време да нацрташ нешто.
Никада се ниси излагао опасности јер си умео добро да одабереш и за време које би протекло док не би стигли камиони градске чистоће за тебе се отварао некакав чистији простор у којем скоро да је било места за наду. Гледајући свој цртеж из далека могао си видети људе како баце поглед на њега у пролазу, нико се, наравно, није задржавао, али нико није ни пропуштао да погледа цртеж, понекад је то била на брзину оцртана апстрактна композиција у две боје, профил птице или две испреплетене фигуре. Само си једном написао једну реченицу, црном кредом: И мене боли. Није опстала ни два сата, и тога пута ју је уклонила полиција лично. После си наставио само да црташ.
Када се други цртеж појавио поред твог скоро да си се уплашио, опасност је постала двострука, а неко се, као и ти, усудио да се забавља поигравајући се затвором или нечим горим, а тај неко је још при том био жена. Ти то ниси могао доказати, постојало је нешто другачије и боље од необоривих доказа: известан потез, некаква склоност топлим кредама, некаква аура. Можда си то измислио као утеху зато што си био сам; дивио си јој се, страховао за њу, надао се да је то један једини пут, скоро си се издао када је она поново нацртала нешто поред твог цртежа, дошло ти је да се смејеш, да останеш ту као да је полиција слепа и глува.
Почело је једно другачије време, смиреније, лепше, и опасније истовремено. Занемарујући посао, излазио си сваки час у нади да ћеш је затећи, изабрао си за своје цртеже оне улице кроз које си могао проћи у само једној брзој шетњи; враћао си се у зору, у сумрак, у три изјутра. Било је то време неподношљивих противречности, разочарења када би затекао њен нови цртеж поред свога а улица би била празна, или када не би затекао ништа а улица била још празнија. Једне ноћи видео си њен први усамљени цртеж; начинила га је црвеним и плавим кредама на вратима неке гараже, искористивши текстуру црвоточних дасака и главе ексера. Била је то она више него икада, потез, боје, али осим тога си осетио да је тај цртеж и некаква молба или питање, начин да те позове. Вратио си се у зору, пошто су се патроле проредиле у својој глувој дренажи, и на преосталом делу врата нацртао си на брзину пејзаж са једрима и лукобранима; ако се не гледа пажљиво, рекло би се да је то случајна игра линија, али она ће знати да посматра. Те ноћи си за длаку умакао пару полицајаца, у стану си пио џин за џином и разговарао са њом, рекао си јој све што ти је дошло на уста као још један звучни цртеж, још једна лука са једрима, замишљао си је црнокосу и ћутљиву, изабрао си за њу усне и груди, малкице си је волео.
Скоро одмах затим ти је пало на памет да ће она потражити некакав одговор, да ће се вратити свом цртежу као што си се ти сад враћао својим, мада је опасност била све већа и већа после атентата на пијаци, усудио си се да одеш до гараже, да обиђеш круг око блока, да пијеш безбројна пива у кафани на углу. Бесмислено би било да она не застане када буде видела твој цртеж, свака од многих жена које су пролазиле могла је бити она. У свитање следећег дана изабрао си један сиви зид и нацртао бели троугао окружен мрљама које личе на храстово лишће; из исте кафане на углу могао си видети тај зид ( већ су били очистили врата гараже и једна патрола се бесно стално изнова враћала) у предвечерје си се мало удаљио али само зато да би изабрао друге углове из којих ћеш посматрати, премештао си се са места на место, купујући ситнице по радњама како не би превише привлачио пажњу. Већ је био мркли мрак када си зачуо сирену а рефлектори ти заслепили очи. Поред зида је настало некакво комешање, притрчао си противно здравом разуму и само случај ти је ишао на руку када је један ауто скренуо иза угла и закочио када је видео марицу, он те је заклонио па си могао видети тучњаву, црну косу коју су цимале шаке у рукавицама, ударце ногом и крике, нејасан призор плавих панталона пре него што су је убацили у кола и одвели је.
Много касније (било је грозно дрхтати тако, било је грозно мислити да се то догађа због твог цртежа на сивом зиду) помешао си се са другим људима и успео да видиш обрисе плаве боје, цртеж започет оном наранџастом која је била као њено име или њена уста, она је била на том незавршеном цртежу који су полицајци замазали пре него што су је одвели; остало је довољно да схватиш како је желела да одговори на твој цртеж другом фигуром, кругом или можда спиралом (*, *, *), неким пуним и лепим обликом, нечим што је било као некакво да или увек и сада.
Врло добро си знао, имаћеш исувише времена да замишљаш појединости онога што се дешава у полицијској станици; по граду се полако ширио глас о томе, свет је знао за судбину затвореника, и ако би понекад некога од њих поново видели, више су волели да их не виде и да се и они, као и већина, изгубе у тој тишини коју нико није имао храбрости да прекине. Сада си знао, те ноћи џин ти неће помоћи ни у чему другом осим у томе да гризеш своје шаке, да изгазиш креде у бојама пре него што се изгубиш у пијанству и плачу.
Да, али дани су пролазили а више ниси умео да живиш другачије. Поново си напуштао посао како би лутао улицама, кришом посматрао зидове и врата по којима сте ти и она цртали. Све чисто, све беспрекорно; ништа, чак ни цвет који би нацртала безазленост неког школарца који украде креду из учионице и не одоли задовољству да је употреби. Ни ти ниси могао одолети, и месец дана касније си устао у цик зоре и вратио се у улицу са гаражом. Није било патроле, зидови су били савршено чисти; једна мачка те је опрезно погледала са врата када си извадио креде и на истом месту, тамо где је она оставла свој цтеж, испунио си даске зеленим криком, црвеним пламеном признања и љубави, уоквирио си свој цртеж јајоликим обликом који је био и твоја уста, и њена, као и нада. Кораци на углу натерали су те у баршунаст трк, у склониште иза гомиле празних кутија; неки пијанац прилазио је тетурајући се и певушећи, хтео је да шутне мачку али је пао потрбушке испод самог цртежа. Удаљио си се полако, већ безбедан, и са првим зрацима сунца заспао си и спавао си онако како то одавно ниси могао.
Истог јутра погледао си из далека: још га нису обрисали. Вратио си се у подне: скоро је несхватљиво какоје још могао бити ту. Немири у предграђу (до тебе су допрле вести о томе) удаљили су градске патроле од њихове рутине; увече си поново дошао да га видиш као што су га видели и толики људи током дана. Чекао си до три изјутра и тек онда се вратио, улица је била пуста и мрачна. Из далека си открио други цртеж, само ти си могао да га разазнаш онако малецког слева и изнад твога. Пришао си са нечим што је била жеђ и ужас истовремено, видео си наранџасти јајасти облик и љубичасте мрље из којих као да је искочило лице у модрица, а, са оком које виси, устима разбијеним ударцем песнице. Знам, знам, али шта сам могао друго да нацртам? Која би порука сада имала смисла? На неки начин морала сам да ти кажем збогом и да те истовремено замолим да наставиш. Морала сам нешто да ти оставим пре него што се вратим у своје скровиште у које више нема никаквог огледала, постоји само једна шупљина у коју се коначно склањам у најдубљу таму, сећајући се толиких ствари и понекад, баш као што сам замишљала твој живот, замишљајући како правиш нове цртеже, како излазиш ноћу да опет правиш цртеже.
Хулио Кортасар
Прича је први пут објављена у: Guadalimar, N. 38 (Madrid, 1978), у оквиру приказа изложбе каталонског сликара А. Тапијеса, којем је и посвећена. Стога је средином осамдесетих укључена и у збирку Кортасарових политичких текстова, мада је - као прича - објављена у збирци Толико волимо Гленду (1981). Вид.: http://digitalcommons.providence.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1257&context=inti
Игра као тема или мотив и као парадигма приповедачких, композиционих и структуралних поступака, поступака организовања наратива, један је од кључних појмова везаних за Кортасарово стваралаштво. Вид. нпр. Школице Хулија Кортасара као модел постмодерног романа.
Играње школица - есеј о Кортасаровом животу и поетици
Кортасарова биографија
"ГРАФИТИ"
Толике ствари почињу а можда се и завршавају као игра, претпостављам да ти се допало када си пронашао још један цртеж поред свога, приписао си то случајности или хиру и тек по други пут си схватио да је то намерно и онда си га погледао полако, чак си се касније вратио да га поново погледаш, уз уобичајену предострожност: тренутак када је улица сасвим пуста, нема марица на оближњим ћошковима, равнодушно прилазиш и никада не гледаш графите спреда него са супротног плочника или искоса, претварајући се да те занима оближњи излог, и одмах одлазиш.
 |
| Антонио Тапијес, "Материјал и графити" (1969) акватинта (МОМА, Њујорк) |
Никада се ниси излагао опасности јер си умео добро да одабереш и за време које би протекло док не би стигли камиони градске чистоће за тебе се отварао некакав чистији простор у којем скоро да је било места за наду. Гледајући свој цртеж из далека могао си видети људе како баце поглед на њега у пролазу, нико се, наравно, није задржавао, али нико није ни пропуштао да погледа цртеж, понекад је то била на брзину оцртана апстрактна композиција у две боје, профил птице или две испреплетене фигуре. Само си једном написао једну реченицу, црном кредом: И мене боли. Није опстала ни два сата, и тога пута ју је уклонила полиција лично. После си наставио само да црташ.
Када се други цртеж појавио поред твог скоро да си се уплашио, опасност је постала двострука, а неко се, као и ти, усудио да се забавља поигравајући се затвором или нечим горим, а тај неко је још при том био жена. Ти то ниси могао доказати, постојало је нешто другачије и боље од необоривих доказа: известан потез, некаква склоност топлим кредама, некаква аура. Можда си то измислио као утеху зато што си био сам; дивио си јој се, страховао за њу, надао се да је то један једини пут, скоро си се издао када је она поново нацртала нешто поред твог цртежа, дошло ти је да се смејеш, да останеш ту као да је полиција слепа и глува.
Почело је једно другачије време, смиреније, лепше, и опасније истовремено. Занемарујући посао, излазио си сваки час у нади да ћеш је затећи, изабрао си за своје цртеже оне улице кроз које си могао проћи у само једној брзој шетњи; враћао си се у зору, у сумрак, у три изјутра. Било је то време неподношљивих противречности, разочарења када би затекао њен нови цртеж поред свога а улица би била празна, или када не би затекао ништа а улица била још празнија. Једне ноћи видео си њен први усамљени цртеж; начинила га је црвеним и плавим кредама на вратима неке гараже, искористивши текстуру црвоточних дасака и главе ексера. Била је то она више него икада, потез, боје, али осим тога си осетио да је тај цртеж и некаква молба или питање, начин да те позове. Вратио си се у зору, пошто су се патроле проредиле у својој глувој дренажи, и на преосталом делу врата нацртао си на брзину пејзаж са једрима и лукобранима; ако се не гледа пажљиво, рекло би се да је то случајна игра линија, али она ће знати да посматра. Те ноћи си за длаку умакао пару полицајаца, у стану си пио џин за џином и разговарао са њом, рекао си јој све што ти је дошло на уста као још један звучни цртеж, још једна лука са једрима, замишљао си је црнокосу и ћутљиву, изабрао си за њу усне и груди, малкице си је волео.
Скоро одмах затим ти је пало на памет да ће она потражити некакав одговор, да ће се вратити свом цртежу као што си се ти сад враћао својим, мада је опасност била све већа и већа после атентата на пијаци, усудио си се да одеш до гараже, да обиђеш круг око блока, да пијеш безбројна пива у кафани на углу. Бесмислено би било да она не застане када буде видела твој цртеж, свака од многих жена које су пролазиле могла је бити она. У свитање следећег дана изабрао си један сиви зид и нацртао бели троугао окружен мрљама које личе на храстово лишће; из исте кафане на углу могао си видети тај зид ( већ су били очистили врата гараже и једна патрола се бесно стално изнова враћала) у предвечерје си се мало удаљио али само зато да би изабрао друге углове из којих ћеш посматрати, премештао си се са места на место, купујући ситнице по радњама како не би превише привлачио пажњу. Већ је био мркли мрак када си зачуо сирену а рефлектори ти заслепили очи. Поред зида је настало некакво комешање, притрчао си противно здравом разуму и само случај ти је ишао на руку када је један ауто скренуо иза угла и закочио када је видео марицу, он те је заклонио па си могао видети тучњаву, црну косу коју су цимале шаке у рукавицама, ударце ногом и крике, нејасан призор плавих панталона пре него што су је убацили у кола и одвели је.
Много касније (било је грозно дрхтати тако, било је грозно мислити да се то догађа због твог цртежа на сивом зиду) помешао си се са другим људима и успео да видиш обрисе плаве боје, цртеж започет оном наранџастом која је била као њено име или њена уста, она је била на том незавршеном цртежу који су полицајци замазали пре него што су је одвели; остало је довољно да схватиш како је желела да одговори на твој цртеж другом фигуром, кругом или можда спиралом (*, *, *), неким пуним и лепим обликом, нечим што је било као некакво да или увек и сада.
Врло добро си знао, имаћеш исувише времена да замишљаш појединости онога што се дешава у полицијској станици; по граду се полако ширио глас о томе, свет је знао за судбину затвореника, и ако би понекад некога од њих поново видели, више су волели да их не виде и да се и они, као и већина, изгубе у тој тишини коју нико није имао храбрости да прекине. Сада си знао, те ноћи џин ти неће помоћи ни у чему другом осим у томе да гризеш своје шаке, да изгазиш креде у бојама пре него што се изгубиш у пијанству и плачу.
Да, али дани су пролазили а више ниси умео да живиш другачије. Поново си напуштао посао како би лутао улицама, кришом посматрао зидове и врата по којима сте ти и она цртали. Све чисто, све беспрекорно; ништа, чак ни цвет који би нацртала безазленост неког школарца који украде креду из учионице и не одоли задовољству да је употреби. Ни ти ниси могао одолети, и месец дана касније си устао у цик зоре и вратио се у улицу са гаражом. Није било патроле, зидови су били савршено чисти; једна мачка те је опрезно погледала са врата када си извадио креде и на истом месту, тамо где је она оставла свој цтеж, испунио си даске зеленим криком, црвеним пламеном признања и љубави, уоквирио си свој цртеж јајоликим обликом који је био и твоја уста, и њена, као и нада. Кораци на углу натерали су те у баршунаст трк, у склониште иза гомиле празних кутија; неки пијанац прилазио је тетурајући се и певушећи, хтео је да шутне мачку али је пао потрбушке испод самог цртежа. Удаљио си се полако, већ безбедан, и са првим зрацима сунца заспао си и спавао си онако како то одавно ниси могао.
 |
| Аргентински Teatro Estudio Tres23 је 2014. осмислио плесну представу Графити: цртеж у дуету мушкарца и жене, на основу ове Кортасарове приче |
Хулио Кортасар
Са шпанског превела Александра Манчић
Вид.: Хулио Кортасар, Сабране приче. 1, Београд, Службени гласник, 2012, стр. 233-237.
Прича је први пут објављена у: Guadalimar, N. 38 (Madrid, 1978), у оквиру приказа изложбе каталонског сликара А. Тапијеса, којем је и посвећена. Стога је средином осамдесетих укључена и у збирку Кортасарових политичких текстова, мада је - као прича - објављена у збирци Толико волимо Гленду (1981). Вид.: http://digitalcommons.providence.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1257&context=inti
Игра као тема или мотив и као парадигма приповедачких, композиционих и структуралних поступака, поступака организовања наратива, један је од кључних појмова везаних за Кортасарово стваралаштво. Вид. нпр. Школице Хулија Кортасара као модел постмодерног романа.