Хемингвејев роман За ким звоно звони учинио је познатим и популарним и Милтонове стихове: "Ниједан човек није острво, сам по себи целина; сваки је човек део Континента, део Земље" итд. Уз помоћ њих, Хемингвеј је указивао на недостатност и суштинску недовршеност човека као појединца, како у простору тако и у времену, на невидљиве везе и нити од којих се тка Човечанство (и Историја), на солидарност као етички императив. Када, међутим, као ауторка Атласа забачених острва, Јудита Шалански, одрастате у земљи каква је до пада Берлинског зида била СР тј. Источна Немачка, затворена и мање-више изолована, онда вам острва, нарочито она забачена, далеко од копна и других, великих и насељених острва или архипелага, острвца и атоли изгубљени у бескрају океана, делују, вероватно, као истинитија метафора или слика егзистенције.
Историја литературе и уметности сведочи да су острва, стварна или замишљења, острва као фигуре идеја, страхова или визија, одувек била подстицај за маштање и имагинирање. И, као што Одисеј, током свог дугогодишњег лутања, упознаје и Киркино, острво чаробнице која његове другове претвара у свиње, тако и острво нимфе и, такође, чаробнице Калипсо, идилично, сувише добро да би било истинито, острво које заводи спокојем, тако и имагинарна одисеја Јудите Шалански показује да се за острва везују колико рајске толико и паклене представе и мотиви; или, како гласи наслов њеног предговора: "Рај је острво. Пакао такође:" Острва провоцирају... и оно што је цивилизација давно потиснула, одстранила, избацила као гнусно, кужно, нечовечно, сувишно...
Књига Атлас забачених острва: педесет острва на којима никад нисам била и на која никад нећу отићи представља ауторско дело Јудите Шалански јер она није само ауторка текстова већ и дизајнер свих елемената публикације; она је и ауторка мапа острва о којима приповеда и легенди које их прате, као и свих осталих илустрација, корица, прелома. Јудита Шалански и није географ, већ графички дизајнер, заљубљеник у мапе, атласе и глобусе, па су и њене приче о острвима мешавина гео-историјских чињеница, легенди, анегдота, мисли и маштарија.
С обзиром на то да је свако острво графички представљено самостално, за себе, као (изолована) целина, овај атлас је више изолар (старе мапе острва и приобаља), док представљена острва, упоредива по величини јер су све пројекције у истој размери (1: 125000), делују још забаченије, усамљеније, изолованије - "фусноте копна", како их је ауторка маштовито назвала, имајући у види своју детињу страст према читању тј. "читању" атласа. Нека од њих су минијатурна, нека потпуно ненастањена. За нека сте сигурно чули; део су Историје (Света Јелена, Иво Џима). Нека већ својим именом које подсећа на мит и митске географске називе (Острво обмане) побуђују машту. О сваком од њих Јудита Шалански пише на другачији начин, полазећи од детаља - историјског догађаја, етнографског, географског или климатског обележја, фикције - који је њу лично заинтригирао. Текстови су енциклопедијски кратки али интересантни јер остају на нивоу наговештаја или подстицаја за даље истраживање или имагинирање. На тај начин и сам текст подржава слику острва у мору тишине неизреченог и белине ненаписаног, призивајући данас већ заборављену или занемарену уметност читања мапа, која на штуре картографске знаке одговара причом.
Историја литературе и уметности сведочи да су острва, стварна или замишљења, острва као фигуре идеја, страхова или визија, одувек била подстицај за маштање и имагинирање. И, као што Одисеј, током свог дугогодишњег лутања, упознаје и Киркино, острво чаробнице која његове другове претвара у свиње, тако и острво нимфе и, такође, чаробнице Калипсо, идилично, сувише добро да би било истинито, острво које заводи спокојем, тако и имагинарна одисеја Јудите Шалански показује да се за острва везују колико рајске толико и паклене представе и мотиви; или, како гласи наслов њеног предговора: "Рај је острво. Пакао такође:" Острва провоцирају... и оно што је цивилизација давно потиснула, одстранила, избацила као гнусно, кужно, нечовечно, сувишно...
Књига Атлас забачених острва: педесет острва на којима никад нисам била и на која никад нећу отићи представља ауторско дело Јудите Шалански јер она није само ауторка текстова већ и дизајнер свих елемената публикације; она је и ауторка мапа острва о којима приповеда и легенди које их прате, као и свих осталих илустрација, корица, прелома. Јудита Шалански и није географ, већ графички дизајнер, заљубљеник у мапе, атласе и глобусе, па су и њене приче о острвима мешавина гео-историјских чињеница, легенди, анегдота, мисли и маштарија.
С обзиром на то да је свако острво графички представљено самостално, за себе, као (изолована) целина, овај атлас је више изолар (старе мапе острва и приобаља), док представљена острва, упоредива по величини јер су све пројекције у истој размери (1: 125000), делују још забаченије, усамљеније, изолованије - "фусноте копна", како их је ауторка маштовито назвала, имајући у види своју детињу страст према читању тј. "читању" атласа. Нека од њих су минијатурна, нека потпуно ненастањена. За нека сте сигурно чули; део су Историје (Света Јелена, Иво Џима). Нека већ својим именом које подсећа на мит и митске географске називе (Острво обмане) побуђују машту. О сваком од њих Јудита Шалански пише на другачији начин, полазећи од детаља - историјског догађаја, етнографског, географског или климатског обележја, фикције - који је њу лично заинтригирао. Текстови су енциклопедијски кратки али интересантни јер остају на нивоу наговештаја или подстицаја за даље истраживање или имагинирање. На тај начин и сам текст подржава слику острва у мору тишине неизреченог и белине ненаписаног, призивајући данас већ заборављену или занемарену уметност читања мапа, која на штуре картографске знаке одговара причом.