Писани у размаку од двадесет година, на два краја света (у Израелу и Португалији), романи Доли сити (1992) израелске књижевнице Орли Кастел-Блум и Уграђивање страха (2012) португалског писца Руиа Зинка, оба на српском објављена 2015. год. (у едицији "Грал" ИК Клио), поред године објављивања српског превода, имају још нешто заједничко. Оба романа користе лик или фигуру мајке да би на уметнички релевантан, критички и интригантан начин проговорили о одређеним дешавањима из непосредног просторног и временског, тј. историјског окружења аутора, који уз помоћ врло специфичних наративних и стилско-реторичких техника покушавају да своје представе о тим дешавањима и историјским процесима уздигну на ниво уметничког сведочанства чија значења, ипак, превазилазе значења непосредних повода за писање.
Обе мајке смештене су у (антиутопијске) светове којима владају до апсурда хиперболизовани, односно хипертрофични страх(ови) и насиље. Обе жене - Израелка Доли и безимена жена из Уграђивања страха - парадоксално, и јесу и нису заиста мајке и тај њихов неодредив или неодлучив статус јесте симболичан. Чак и када би се - као застрашујућа визија потенцијалне будућности коју роман нуди - прихватила могућност да се над телом детета, од рођења, свакодневно врше експерименти, операције, радикалне санације или "генералке", што Доли, докторка без званичне дозволе, чини због неконтролисане, бесмислене али и, опет парадоксално, безосећајне бриге за здравље детета, остаје чињеница да је Доли дете случајно нашла, те да то тело, по којем ће се, чак, цртати и доцртавати/преправљати мапа Изреаела, није њен биолошки изданак. Уосталом, име Доли требало би да нас подсети да је овца Доли први клон, резултат интервенције у некада неприкосновене биолошке законе, који су генетским инжињерингом релативизовани и модификовани до укидања. Приказујући како је, захваљујући тим њеним сталним "интервенцијама", њен син постао готово неповредив, Орли Кастел-Блум нас, такође, подсећа и на снове о лабораторијски произведеним супер-херојима, Франкенштајнима популарних стрипова и холивудских блокбастера (типа Хулк) које призива и, истовремено, пародира.
У случају Уграђивања страха, само постојање детета, односно онтолошки статус сина Зинкове "јунакиње" на крају се доводи у питање: (унакажени) дечак, сабласт, лутка, Морфеј (сан у грчкој митологији, божанство без дистинктивног обличја јер може да се јави у било чијем и било којем лику) извесно постоји једино у свести жене, док његова "појава" на самом крају романа остаје на граници између стварности и халуцинације. Последња реплика у роману -стварно или привидно обраћање тог чудовишног дечака човеку на умору, али и читаоцу као Баба-роги - симболичну неухватљивост дечака претвара у део егзистенцијалне игре, игре преживљавања.
Међутим, док је у Доли ситију мајка приповедач, у Уграђивању страха, мајка је слушалац и гледалац: пошто се на кратко појави на почетку романа, затечена неочекиваном посетом двојице мушкараца, чији спољашњи изглед подсећа на комичне и/или гротескне парове супротних мушкараца какви су Станлио и Олио, жена све до расплета бива приморана да слуша њихове тираде, стихомитије и кратке приче уз које иду и аудиовизуелне пројекције. Средишњи део овог кратког (анти)романа, у којем су и иначе описи и коментари приповедача сведени на минимум, на углавном ироничне, саркастичне и хумористичке "дидаскалије", наликује драмском тексту који поштује класицистичка јединства (не само теме него и места: један стан, и времена: радња "траје" око сат и по) са низовима реплика и опаски страхоуграђивача, који један другом завршавају реченице, допуњујући се. Уграђивање страха је, заправо, камерни перформанс; читалац се поистовећује са женом која нестрпљиво прати црнохуморну и апсурдну представу чији је циљ да се у свест уграде свеобухватан страх и непрестана стрепња од криза и апокалиптичних катастрофа, од свега онога чиме се грађани читаве Европе и већег дела света већ годинама застрашују преко и уз помоћ медија. Спектакл застрашивања, међутим, страх од насиља преокреће у насиље од страха.
Док је Уграђивање страха сатиричан роман који огољава механизме политике и реторике терора и моћи која се одржава тако што се приказује као једино решење за кризу коју је сама фабриковала, Доли сити је шокантна приповест о свету у којем су осећања која сматрамо специфично људским и самом суштином људскости деформисана, монструозно извитоперена: Доли хладно и суво говори о језивим убиствима, о самоубицама које пролећу крај њене терасе, о томе како буквално копа по телу нађене и присвојене бебе, касније детета; чак и када говори о својим емоцијама, како је, на пример, очајнички тражила сина по том смрдљивом и безобличном граду, њен тон приповедања остаје безосећајан. Љубав, као и мржња, код ње се јављају у виду опсесивно-компулзивног, на моменте хистеричног трагања за подмуклим аномалијама (у телу сина) и тајнама (у авио-компанији за коју је радио њен отац и која се повремено уплиће у њен и живот њеног детета; Долини покушаји да разоткрије мотиве и потезе ове компаније у њену приповест уводе елементе трилера, који се овде пародира у маниру треш филмова). Сва њена осећања и доживљаји траже тело да се на њему иживе: њено, које кљука; синовљево, које сецира; других људи, које би да непрестано клистира и чисти од метастаза; мајчино, које својим "кризама", као плугом преорава. Насиље се рађа из жеље да се свет спасе од незаустављивих канцерогених процеса, чије бујање приповедачица види у свему, па и у друму: иако су у позадини ових симбола и романа као развијене параболе судбина Јевреја и Израела, државе која је од оснивања у рату или на ивици рата са суседима, у којој је страх од прогона и истребљења готово урођен, "укус" деведесетих година двадесетог века - период који је и код нас синоним за живот у бесомочном страху, за пропадање градова колико и вредности као што су саосећајност, сажаљење, пијетет према животу, етничка и национална толеранција - провоцира и нагони на размишљање и запитаност и независно од (не)познавања конкретних историјских прилика.
Лудило које настаје из љубави која се храни искључиво бесомучним страхом, ма колико истрајна и посвећена била, два укратко представљена дела показују на врло различите али подједнако снажне и упечатљиве начине.
Уграђивање страха можете преслушати јер је, у 12 делова, читан у оквиру емисије "Књига за слушање" Трећег програма Радио Београда
Интервју са ауторком романа Доли сити, уврштеног на Унескову листу репрезентативних дела