Роман чији наслов стоји у вези са 42. главом Прве књиге Мојсијеве (Постање), као и прича о Јосифу и његовој браћи, из које је фраза "синови истог оца" (код нас, у Даничићевом преводу, "синови једнога човјека") говори о зависти, љубомори, сукобима и коначном помирењу браће. У овом случају, реч је о двојици браће, са заједничким оцем и различитим мајкама, од којих је један, Ђермано - старији, прворођени, син-миљеник - висок и снажан, пун енергије и беса, неумерен у свему, напрасит, импулсиван, самотњак који се никада не уклапа, сликар смрти у свим њеним појавним облицима, а други, девет година млађи Емилио - ситан, физички слаб, стрпљив, склон рационализму и прагматичности, одмерен, математичар и универзитетски професор математике, који у слободно време опсесивно проучава живот мрава - образац сређености и колективног духа. Тиме се листа бинарних супротности које браћа својим карактером, поступцима, жељама, судбинама репрезентују, не исцрпљује. Емилио је, за разлику од брата, који у својој родној земљи стиче признања и славу, емигрант, мада је његова емиграција заправо бег од нежељености, којој је од рођења изложен. С друге стране, Емилио успева да у далекој Америци заснује складну, готово савршену, "америчку" породицу са Енглескињом чија суздржаност и сталоженост потпуно одговарају Емилијевој љубави према (математичком) реду и фокусираном, посвећеном решавању проблема, ка успостављању хармоније и рашчишћавању. Старији брат, пак, остаје нежења, авантуриста, боем, у чијем животу нема ни реда ни плана. Заједничка им је болна љубав према неодговорном, непредвидивом, страственом и ћудљивом, па ипак тако неодољиво забавном оцу, женскарошу, који их је обојицу напустио и брижна, истрајна, типично италијанска, неприкосновена љубав према мајкама. Заједничке су им неколике, релативно малобројне успомене на тренутке проведене заједно и терет прошлости који ни у зрелим годинама не успевају да збаце, остајући - сваки на свој начин, у складу са својим темпераментом - фрустрирани због компликованих породичних односа, неузвраћених потреба за љубављу и заједништвом, напуштања и одбијања. Заједничка су им емотивна колебања, без обзира на то што је интензитет испољавања тих немира драстично различит.
Упркос оштрој дихотомији на нивоу карактера главних ликова, роман Синови истог оца, савремене италијанске списатељице Романе Петри, не делује апстрактно. Напротив, од редукционистичког свођења ликова на архетипове (полове који се међусобно привлаче) које би требало да утеловљују, роман спашавају пажња посвећена постепеном приказивању и психолошком продубљивању ликова браће, а у контексту њиховог селективно, ретроспективно али не и хронолошки приказаног одрастања; мноштво других ликова, од мајки, нарочито Ђерманове, затим Ђермановог очуха, Емилиове супруге, до мање заступљених, а ипак колоритних и живих ликова бабе, деде, тетке и тече по оцу; доминација дијалога, са мноштвом кратких, уверљиво формулисаних реплика, уз описе чија прецизност и засићеност детаљима везаним за положаје фигура присутних у датој сцени, њихову мимику, гестове и кретања, јесте филмична; коришћење свезнајућег приповедача, што дозвољава промене и стратешку манипулацију на нивоу тачке гледишта, од потпуног поистовећивања приповедача са ликом чија се размишљања и емоције користе као средство приказивања, до мање или више ироничног удвајања тј. удаљавања, размимоилажење приповедачеве и тачке гледишта јунака у оквиру истог "гласа".
Промишљена композиција романа, чија радња почиње када Ђермано Емилију пошаље позивницу за отварање велике изложбе његових слика, неколико година после смрти њиховог оца и сукоба на сахрани, после чега нису били ни у каквом контакту, читаоца води од једног до другог брата, од Питсбурга до Рима, кроз њихова вољна и случајна, изненадна, асоцијативна сећања на тренутке и догађаје из различитих периода њихових детињстава и ране младости, у шта се укључују и сећања њихових мајки, тако да се представа о предисторији нерашчишћених и затегнутих односа између браће склапа постепено и мозаички. Многобројне ситуације и дешавања, приказани живо и упечатљиво, дају читаоцу увид у једну, додуше фрагментарну породичну сагу, у којој су отимања за нечују љубав и пажњу и, с друге стране, сурова заокупљеност собом и сопственим осећањима, честа појава, током које се љубав и нежност неизбежно мешају са бесом и грубошћу на ивици мржње.
Расплет романа започиње Емилијевим доласком у Рим, код брата, у неколико дана, током којих се њихов однос клацка између противуречних емоција, између очекивања неког разрешења и кајања због позива/доласка; прича балансира на ивици с чије је једне стране опасна, жестока свађа које ће њихову везу коначно и сасвим покидати, а са друге - помирење и међусобно прихватање у име оних неколико заједничких тренутака из детињства када су, захваљујући неком филму, некој реплици или поступку оца, на тренутке осетили да су, ипак, браћа и да међу њима може бити љубави, уважавања и мира. Ритам расплета се постепено убрзава; све се разрешава у једном катарзичном моменту, ирационалним препуштањем старијег брата нежности и саосећајности према млађем, одувек незаштићеним и примораним да се, иако слабији, бори и истрајава, да се доказује и страда зарад љубави и дивљења према оцу и, још више, брату.
Вешто водећи причу, тако да сугерише како природу сећања, која лутају, вођена опсесијама, патњама и нездовољеним жељама, тако и неразмрсиве сплетове које стварају животи људи и њихова међусобна осећања, али тако да се читалац у њој не изгуби, пажљиво градећи атмосферу сваке сцене, сваког ентеријера или екстеријера у којем се делови приче, у садашњости или у некој од прошлости, одвијају, тако да сцену не загуши нападном симболиком реквизита или поступака, Романа Петри је исприповедала једну упечатљиву причу о љубавима, тј. о условима и исходима различитих љубави, о истрајним љубавима које, на крају, ипак тријумфују.