Писан током тридесестих, прво у Србији, а онда и у Сједињеним америчким државама, пошто је Петровић постао члан југословенског дипломатког кора, а објављен четврт века касније, роман Дан шести састоји се из два лабаво повезана, снажно контрастрирана дела, односно, мање-више самостална романа. Рат и мир (Толстој), пакао и рај (Данте) или изгубљен и поново стечен рај (Милтон), зима и лето, месец и сунце... само су неке од реалних и метафоричних опозиција на којима се однос ових двају романа заснива, пратећи судбину неколиких ликова - Стевана Папа Катића, пре свега, који, као син лика званог Ирац, из романа Са силама немерљивим, омогућава да се ова два романа читају и као део романескне трилогије. Радња овог романа, објављеног 1927, препричава се у ретроспективној епизоди у првом поглављу Дана шестог, али ће читаоцу остати непознат тајанствени разговор на који се у том флеш-беку и сећањима главног јунака пар пута алудира. У питању је уметнута приповетка, тј. скица приповетке чији је аутор Ирчев пријатељ Стеван Џамић, по којем је Иречев син добио име, а који се и у Дану шестом појављује у неколико епизода из различитих временских раздобља. Компликован однос ликова и прича, зар не? Уметнута поучно-алегорична прича или парабола Стевана Џамића заправо говори о томе да је живот већи (шири, дубљи, грандиознији...) од суме појединачних момената живота и субјективних доживљаја тих момената, да уз и кроз живот - појединачан, релативно краткотрајан, свакако ограничен - опстојава Живот као сила немерљива, због које човекова потреба да мери и да буде мерило увек бива и извор трагичности тог необузданог, моћног, силовитог и неуништивог живота. Говори о борби живота и смрти која се кроз човека непрестано одвија и са сваким појединцем увек изнова отпочиње. Утеловљење немира који ту борбу у човеку-арени прате јесте Стеван Папа Катић који се из неких космичких маглина, као да је заиста у питању примордијална сцена стварања човека шестог дана Стварања, појављује у првом пасусу Дана Шестог.
Дан шести, први део, дешава се у последња два месеца 1915. и врло екстензивно, са обиљем како натуралистичких тако и надреалистичких детаља описује мучна и болна искуства седамнаестогодишњег Стевана који се, изгубивши везу са родбином, сам пробија од Куршимлије, преко Пећи, Црне Горе и Албаније, до мора, сусрећући повремено разне људе (и животиње), окупљајући се са њима у ретким и скученим хановима и колибама налик јазбинама или их назирући, кроз маглу и као залеђен зимски планински предео. Сусрети, прво са друговима из младости, а онда са сасвим непознатим, укључујући и сусрет са псом који се завршава као борба на живот и смрт, и растанци, односно, смрти или нестајања једини су догађаји на његовом кошмарном и пакленом путу. Дуготрајно гладовање и смрзаавање, надљудски умор, мучење са трулом и нејестивом храном и болести - од вашију до упале ока - приказују се у мноштву варијација при чему ова екстремна, гранична психофизичка стања провоцирају буђење неких атавистичких психичких и телесних сила, дотад непознатих страхова и нивоа подсвести, откривајући оне дубине биће у којима Ја више и не постаји, тако да посматрамо свест на ивици безумља, како на "јави", тако и у сну, испуњену халуцинацијама и визијама, сликама које доста суптилно алудирају на Потоп, мит о Прометеју, Апокалипсу и многе друге древне и фолклорне наративе, на садржаје колективног несвесног. Пратимо физиолошке процесе који се одвијају у човеку све више сведеном на тело које трпи и пати и како свест и дух тела у том стању непрестано преображавају предмете перцепције и из утисака које околина на њих оставља извлаче своје митове и снове. Слика жене-планине, џиновске жене по којој се вуку колоне избеглица, можда је најпознатија и најупечатљивија илустрација рада те и такве свести.
Његов пут испреплетан је, дакле, са путевима још десетак именованих и бројних епизодичних, безимених ликова. Тако настаје широк, панорамски приказ страдања током повлачења српске војске и народа пред аустријском окупацијом. Поједини одељци - означени датумима, од 1. новембра до 25. децембра 1915. - имају мозаичку структуру, омогућавајући читаоцу да прати паралелне токове свести, доживљаја, сећања. Међу тим гласовима је глас једне вучице која бежи од људи, гладна и исцрпљена као и они.
На крају романа, Стеван - сада већ неспособан да сам хода, па чак и да седи, оптужен као саучесник у убиству, којем је, потпуно скрхан, могао само немо и непокретно да сведочи - после свих осцилација у свом односу према животу, смрти, људима, судбини... - више нема ни мрвицу вере у људе.
Други део романа супротставља се песимизму с краја првог. Двадесетак година касније, уочи Другог светског рата, Стеван Папа Катић (спасен, дакле) грађанин је Сједињених америчких држава, врхунски палеонтолог (можда зато што му је Први светски рат приказао фосиле прадавних времена у "геолошким" слојевима душе) и даље обележен неповерењем у људе и меланхолијом оног који је видео до каквих зверстава човек може да падне и колики ужас може да преживи. Мелодраматски обрт уводи зближавање са студентом чија је маћеха, заправо, Стеванова познаница из младости и један од значајнијих ликова из првог дела романа - жртва језивог силовања крај леша, што ју је, као и рат Стевана, за дуже време отуђило од себе и других. Сада срећно удата и у благостању, она је и "мајка" ћерки своје рођене сестре која је, за време повлачења преко Албаније, умрла по порођају, којем је Стеван, заправо, присуствоваво, откривајући у болном чину рађања космичку драму која му је и рат објаснила као порођајне муке човечанства и света који покушава да роди нешто ново. Поновни сусрет Стевана са особом чијем је смртоносном рађању присуствовао отвара нове просторе у Стевановом духу и покреће љубав. Иако се и у овом роману појављује већи број ликова, чије судбине, субјективне рефлексије, писма која упућују другим ликовима... дају повода разграњавању основног приповедног тока и увођењу нових тема, поређењу и имплицитном сучељавању, доминира љубавна прича између Стевана и Милице, која се одвија у готово идиличном пределу, далеко од града, коју несреће - смрт убице којем је Милица помогла, из чисте хуманости, не интересујући се за његову кривицу или грех, или Стеванова изненадна болест - јачају и изоштравају. Иако Стеван на крају умире, случајно, од залуталог метка ловаца, овај део романа уопште није песимистичан или мрачан. Напротив, филозофија живота коју Дан шести у целини сугерише не оставља места једнозначном или апсолутном песимизму, а завршетак романа у знаку митологизоване и ритуализоване смрти човека који, као јелен, умире у напону снаге, када је постигао све, укључујући и љубав и срећу, и који за собом оставља (као некада његов отац) трудну жену - клицу новог живота - нуди трансцендентни поглед на живот и свет са којим се не би свако сложио. Ипак, лирски узнесен, поетичан језик којим Петровић приповеда да би своју визију живота приказао не може а да на читаоца не остави дубок и трајан утисак.
Дан шести, први део, дешава се у последња два месеца 1915. и врло екстензивно, са обиљем како натуралистичких тако и надреалистичких детаља описује мучна и болна искуства седамнаестогодишњег Стевана који се, изгубивши везу са родбином, сам пробија од Куршимлије, преко Пећи, Црне Горе и Албаније, до мора, сусрећући повремено разне људе (и животиње), окупљајући се са њима у ретким и скученим хановима и колибама налик јазбинама или их назирући, кроз маглу и као залеђен зимски планински предео. Сусрети, прво са друговима из младости, а онда са сасвим непознатим, укључујући и сусрет са псом који се завршава као борба на живот и смрт, и растанци, односно, смрти или нестајања једини су догађаји на његовом кошмарном и пакленом путу. Дуготрајно гладовање и смрзаавање, надљудски умор, мучење са трулом и нејестивом храном и болести - од вашију до упале ока - приказују се у мноштву варијација при чему ова екстремна, гранична психофизичка стања провоцирају буђење неких атавистичких психичких и телесних сила, дотад непознатих страхова и нивоа подсвести, откривајући оне дубине биће у којима Ја више и не постаји, тако да посматрамо свест на ивици безумља, како на "јави", тако и у сну, испуњену халуцинацијама и визијама, сликама које доста суптилно алудирају на Потоп, мит о Прометеју, Апокалипсу и многе друге древне и фолклорне наративе, на садржаје колективног несвесног. Пратимо физиолошке процесе који се одвијају у човеку све више сведеном на тело које трпи и пати и како свест и дух тела у том стању непрестано преображавају предмете перцепције и из утисака које околина на њих оставља извлаче своје митове и снове. Слика жене-планине, џиновске жене по којој се вуку колоне избеглица, можда је најпознатија и најупечатљивија илустрација рада те и такве свести.
Његов пут испреплетан је, дакле, са путевима још десетак именованих и бројних епизодичних, безимених ликова. Тако настаје широк, панорамски приказ страдања током повлачења српске војске и народа пред аустријском окупацијом. Поједини одељци - означени датумима, од 1. новембра до 25. децембра 1915. - имају мозаичку структуру, омогућавајући читаоцу да прати паралелне токове свести, доживљаја, сећања. Међу тим гласовима је глас једне вучице која бежи од људи, гладна и исцрпљена као и они.
На крају романа, Стеван - сада већ неспособан да сам хода, па чак и да седи, оптужен као саучесник у убиству, којем је, потпуно скрхан, могао само немо и непокретно да сведочи - после свих осцилација у свом односу према животу, смрти, људима, судбини... - више нема ни мрвицу вере у људе.
Други део романа супротставља се песимизму с краја првог. Двадесетак година касније, уочи Другог светског рата, Стеван Папа Катић (спасен, дакле) грађанин је Сједињених америчких држава, врхунски палеонтолог (можда зато што му је Први светски рат приказао фосиле прадавних времена у "геолошким" слојевима душе) и даље обележен неповерењем у људе и меланхолијом оног који је видео до каквих зверстава човек може да падне и колики ужас може да преживи. Мелодраматски обрт уводи зближавање са студентом чија је маћеха, заправо, Стеванова познаница из младости и један од значајнијих ликова из првог дела романа - жртва језивог силовања крај леша, што ју је, као и рат Стевана, за дуже време отуђило од себе и других. Сада срећно удата и у благостању, она је и "мајка" ћерки своје рођене сестре која је, за време повлачења преко Албаније, умрла по порођају, којем је Стеван, заправо, присуствоваво, откривајући у болном чину рађања космичку драму која му је и рат објаснила као порођајне муке човечанства и света који покушава да роди нешто ново. Поновни сусрет Стевана са особом чијем је смртоносном рађању присуствовао отвара нове просторе у Стевановом духу и покреће љубав. Иако се и у овом роману појављује већи број ликова, чије судбине, субјективне рефлексије, писма која упућују другим ликовима... дају повода разграњавању основног приповедног тока и увођењу нових тема, поређењу и имплицитном сучељавању, доминира љубавна прича између Стевана и Милице, која се одвија у готово идиличном пределу, далеко од града, коју несреће - смрт убице којем је Милица помогла, из чисте хуманости, не интересујући се за његову кривицу или грех, или Стеванова изненадна болест - јачају и изоштравају. Иако Стеван на крају умире, случајно, од залуталог метка ловаца, овај део романа уопште није песимистичан или мрачан. Напротив, филозофија живота коју Дан шести у целини сугерише не оставља места једнозначном или апсолутном песимизму, а завршетак романа у знаку митологизоване и ритуализоване смрти човека који, као јелен, умире у напону снаге, када је постигао све, укључујући и љубав и срећу, и који за собом оставља (као некада његов отац) трудну жену - клицу новог живота - нуди трансцендентни поглед на живот и свет са којим се не би свако сложио. Ипак, лирски узнесен, поетичан језик којим Петровић приповеда да би своју визију живота приказао не може а да на читаоца не остави дубок и трајан утисак.