Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






четвртак, 16. октобар 2014.

Поноћно сунце

Сем што је као песник био (и остао) више него препознатљив и самосвојан, Васко Попа је био и особен антологичар; прикупио је, односно, изабрао и у виду специфичних антологија објавио три књиге чији предмети коренспондирају са интересовањима, формално-стилским и тематским карактеристикама његове поезије. У питању су народне умотворине (чији се одјеци препознају у елиптичности, загонетности, парадоксалности, луцидности и напетости његових кратких стихова), хумор тј. песнички хумор (којим се и сам служио, нагињући, ипак, ка тзв. црном хумору, хумору проистеклом из апсурда и/или гротеске, ироничном, оном који изазива сетан и/или горак осмех) и песничка сновиђења. Ова трећа носи назив, као и једна песма самог Попе, Поноћно сунце. Састоји се из три целине, употпуњене репродукцијама ликовних приказа снова, визија, халуцинација ... и других црних сунаца. Прву чине одломци из пет модерних теоријских, односно, књижевно-критичких текстова који се баве односом уметности и снов(иђењ)а, функцијама и карактеристикама сна и сноликих стања. "Сановник" се састоји из одломака књижевних дела настајалих у периоду од средњег века до Бранка Миљковића у којима се природа и функција сна, сновиђења, визије и сл. експлицира и тумачи, од прозних одломака и стихова који дају особене песничке дефиниције сна. Трећи део јесу књижевна дела или одломци истих који по својим карактеристикама - од садржаја појединих слика до начина уланчавања догађаја - јесу снолика, која су свесна и намерна или несвесна, нехотична, инстинктивна подржавања тзв. рада сна, у којима се одвија нечија визија или сновиђење - ирационално, немотивисано, алогично... како то већ у сновима бива. Период историје српске књижевности који овај део збирке покрива исти је, а оба дела зборника укључују не само тзв. уметничку или ауторску књижевност, већ и народно, анонимно стваралаштво, колективна сновиђења, односно, архаичније, митске слике света и његовог постанка. Управо је ово и најинтересантнији део Попиног избора - народна предања о постанку света, преузета из добро познате Чајкановићеве збирке Српске народне приповетке и много мање познатих, стручнијих радова Тихомира Ђорђевића (о природи у веровању и предањима Срба), Грбића (о обичајима из тадашњег среза бољевачког) и сл. Велики број (у односу на укупан број прикупљених примера) тзв. етиолошких прича - прича које објашњавају порекло нечег, неке ствари, бића или појаве - уврстио је Попа у своју антологију песничких снов(иђењ)а. Читава једна мала и непотпуна, али сугестивна, на моменте духовита космогонија настала је тим његовим избором - од човека до муве!
Прва међу овим кратким митолошким причама вреди да се пренесе:

Из почетка не бијаше ништа него Бог и Бог спаваше и сниваше. Вијеке вјекова му тај сан трајаше. Ну суђено би да се пробуди. Пренув се иза сна, озираше се (обазираше се) и сваки поглед му се промијени у звијезду. Бог се зачудио и стао путовати да разгледа шта је очима створио. Путује, те путује, ну нигде ни конца ни краја. Путујући дође и до наше Земље, ну већ се бијаше уморио: пот (зној) му се чела хваташе. На земљу паде кап зноја, кап се оживи и ето ти првог човека. Божја му родбина, ну створен не би за разблуде: из зноја се родио; већ почетком му суђено било да се мучи и зноји.