Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 9. новембар 2015.

Џони је кренуо у рат

Роман Џони је кренуо у рат америчког писца Далтона Трамбоа један је од најпознатијих и најпотреснијих антиратних романа у ратовима загушеном двадесетом веку. Наслов романа (дословно: "Џони је узео пушку") алузија је на уводни стих милитаристичке и родољубиве песме "Тамо преко" (Over There) настале 1917, када је Америка своје трупе укључила у Први светски рат. И овај је роман, објављен два дана по објави Другог светског рата (1939), заснован на трагедији из тзв. Великог рата.
Роман представља сдржаје свести младића Џоа Бонама. Доживљени говор, ток свести и други облици приповедања у првом лицу читаоца смештају у ту свест, у њена сећања, халуцинације, спекулације, мукотрпне покушаје да схвати шта се дешава са телом и личношћу за које је везана и у којима је садржана. Џо је, наиме, како то читалац, ужаснут, постепено сазнаје, заједно са њим, омамљеним стравичним повредама и анестетицима, у болници. Ту је доспео пошто је на ратишту разнет бомбом - ипак, жив. Ту му уклањају део по део тела све док га не сведу на глувонем и слеп труп са главом без лица и лицу припадајућих чулних органа. У првом делу романа се поглавља која представљају Џоова сећања на догађаје из ране младости, пре мобилизације и одласка у Европу и рат, смењују са онима током којих он постаје свестан да му је још један уд ампутиран.У другом делу се тим сећањима прикључују и комадићи слика, звукова и призора из периода Џоовог учешћа у рату - Париз, бордел, турбулентно прожимање некадашњег пијанства и готово песничке визије суђене му гранате на путу ка њему, тако да се стравичан удар халуцинантно доживљава као љубавни састанак, гротескне слике леша који бомбе изнова и изнова избацују из земље у коју тек што је укопан.
Прича почиње мучном звоњавом телефона - упорном, претећом и језивом; мрак ноћи када је сазнао да му је отац преминуо и вечити мрак слепила у које је, још увек то не знајући, запао мешају се и стапају у једну ужасно нелагодну сензацију. Затим се сећања на младићство, прву љубав, прве послове, родитеље, готово идиличан, спокојан и леп породични живот, на пријатеље и прва, младалачка непријатељства смењују са током помућене, згађене, повремено разбешњене свести о серији ампутација. Са једном од руку одлази и прстен, залог љубави, верности и чекања.
Физиолошке радње, компулзивни и банални покрети показују се у новом светлу. "Никада више нећеш мрдати ножним прстима. Каква ђаволска ствар каква је чудесна предивна ствар кад мрдаш ножним прстима."
Свест везана за непокретно тело без удова и чула изражава се кроз - час одсечне, као одсечене а час дугачке и збркане реченице без зареза, тј. без сегмената и без ритма заснованог на синтаксичком рашчлањавању тока мисли, осећања, сензација... Кожа је једина веза тог трупла са светом. Кожом мора да слуша, гледа и говори, тј. да вришти и урла од ужаса и страха. Међутим, "морао је да спречи тај страх који га је терао да урла и дере се и смеје се и до костију гребе себе шакама што труле на неком ђубришту." Користећи синестезију Трамбо покушава да читаоца увуче у ту свест којој, на крају, не остаје друго до бескрајно размишљање али и да тој свести понуди решење у виду новог начина доживљавања простора и времена и комуникације, у одсуству било којег чула. Заувек непокретан, Џо постаје све осетљивији за вибрације и таласе које производе кретања тела и свестлости и то постаје његово средство сазнавања непосредног окружења и мерења времена. Покушај да се развије ново средство комуникације - климање главом у Морзеовом коду и очекивање да му се "говори" куцкањем по кожи - сведочи о неуништивости људске потребе за успостављањем односа са другим, за излажењем из тесних граница сопствене свести, за комуникацијом.
Док претпоследње поглавље изражава екстазу свести која је спознала смисао чудовишно, немогуће обогаљеног трупла - да буде жив споменик антиратним порукама, средство борбе против идеологија које људе без моћи увлаче у рат заваравајући их слоганима о слободи, патриотизму, демократији, спречавајући их да виде релативност и мноштвеност представа о тим апстрактним идејама, обесмишљавајући те идеале тиме што им жртвују људски живот и што у њихово име разарају са безбедне, лицемерне раздаљине - дотле је последње поглавље излив подједнако екстатичног беса због сазнања да његова жеља и мисија нећ бити дозвољене, да су противне војним процедурама, да је осуђен на пуко вегетирање, налик биљци, далеко од очију јавности, како његова порука никада не би доспела до оних који су власти и моћи потребни за будуће ратове у име слободе и демократије.
1971. Трамбо је свој роман адаптирао за филм, који је добио и Гран при у Кану. Филм почиње серијом документарних снимака - смотре трупа, обиласци ратишта, маршеви, масе војника и оних који их испраћају у смрт, вести о мобилизацији америчких добровољаца тј. "добровољаца", да би се, затим, гледаоцу из мрака који траје читав минут обратио глас: Џоове мисли су тзв. voice over. Његова прошлост је визуелно приказана, у боји, док је његова садашњост - тело под неком врстом звона, на кревету, у голој соби - металик сива.

Инсерти из филма чине део спота Металикиног хита "Један" (One) - лирско ја песме је Џо, са својим осећајем да је враћен у материцу, са очекивањем да се мешавина кошмара и стварности у којој борави, без удова и чула, оконча, са молитвом за смрћу која би била буђење: "Ништа није стварно осим бола".

уторак, 25. август 2015.

Киклоп

Добитник НИН-ове награде за роман године 1966, роман Киклоп хрватског писца Ранка Маринковића свакако је један од најинтересантнијих ex-yu текстова из шездесетих година двадесетог века, када се и у југословенским књижевностима експериметише са књижевноуметничким поступцима како би се, паралелно са званичним, социјалнореалистичким начинима приповедања и приказивања стварности, развили нови (пост)модерни модуси и манири. Под евидентним, мада не и пасивним утицајем Џојсовог Уликса, Булгаковљевог Мајстора и Маргарите и других значајних, иновативних и широко утицајних модернистичких и авангардних приповедних текстова, Киклоп је, ипак, узбудљив наратив који не престаје да интригира, да својим онеобиченим, час гротескним, час карикатурално-хумористичким, час изузетно поетичним приказима доживљаја, свести, утисака, снова, халуцинација... ликова и места у којима се њихове "стварне" и фантазмогоричне догодовштине одвијају изазива напетост, пажњу и интелектуално-емоционалну активност читаоца, који треба да се оријентише кроз лавиринт текста, Загреба и друштвених конфузија уочи уласка Срба, Хрвата и Словенаца у Други светски рат.
Роман се, наиме, дешава у јесен 1940. и пролеће 1941. - последња сцена романа одвија се паралелно са првим бомбардовањем Загреба. У центру збивања је млади филозоф-новинар Мелкиор и скупина људи са којима је он у додиру, како током свог свакодневног живота у Загребу, тако и за време служења војног рока, које га доводи у болницу и лудницу. А ликови које је Маринковић креирао - боеми, уметници и "уметници" - глумци, пропали песници, квазифилозофи и свршени, незапослени студенти филозофије, затим, преваранти, киромант и кокота, лекари и медицинске сестре, војна лица - заиста су упечатљиви, индивидуализовани (чак и када се појављују у крајње епизодној улози и са маргиналном функцијом) уз помоћ поступака, језика, изгледа и/или стања у којима се налазе и сви су мање или више ишчашени, померени из орбите претпостављене нормалности.
Разуђене фабуле која, у основи, прати Мелкиора, његове сањарије, снове, халуцинације, сусрете на улици, у кафани, разговоре, боравак у гарнизону и болници, повратак у Загреб, његову приповест о бродоломницима на урођеничком острву, острву људождера (уметнута прича чија радња метафорички и гротескно транспонује Мелкиорове познанике, страхове, покушаје да се гладовањем исцрпе до тачке када ће га прогласити неспособним за служење војног рока), Киклоп даје комплексну и обухватну слику хрватског али и шире, европског друштва на ивици расула које води у рат - идеје и противидеје, као у романима Достојевског, утеловљене су у карактерима ликова и активиране као живи чиниоци културе. Од изванредног отварања романа серијом екстатично и фуриозно приказаних реклама које се врте на џиновском платну (билборду, рекли бисмо данас) преломљене кроз ироничне перспективе приповедача и Мелкиора, до завршне сцене у којој Мелкиор приљубљен, скоро заривен у земљу гледа тло и живот на њему као микроскопски увеличан, тако да се слика тла и слика града стапају у визију Зоополиса - града звери - у који ће се Мелкиор, ипак, вратити (јер ипак је он и Еустахије, тј. Свети Еустахије, чији су преобраћење и смрт повезани са зверима, због чега је заштитник ловаца, али и ловочувара), кроз приповест дефилују необична, углавном трагично-смешна лица и њихове идеје, планови и страхови. Киклоп (или Полифем) - једнооки див, кога је Одисеј морао да превари, представивши се као Нико, да би побегао из његове пећине, пошто га је ослепио - представља тај страх, страх који претње увећава, чини свеобухватним и свепрожимајућим, страх који непрестано расте. Киклоп, дакле, симболизује спрегу страха, рата који је ту, у мислима и осећањима људи, у њиховим међуодносима и много пре но што званично почне, и историје као квазитрансцендентне силе која се људима игра и, како се њима чини, "увлачи их у рат".
Дон Фернандо са својим идејама о превентивном убијању злочинаца, које треба препознати по изгледу и испровоцирати, или Маестро, "ћакнути" боем, са својим маестралним планом самоубиства, усмереним против нељудских сила техносцијентизма и прогреса, раскалашна Енка која свог мужа воли и вара на најбестидније начине, само су неки од живописних ликова у овом (анти)роману.
Да би уобличио или, тачније, разобличио свет на ивици рата, Маринковић је у своју приповест инкорпорирао велики број мањих жанрова и жанровских облика најразличитијег порекла - водвиљ, рекламу, облике изражавања пред судом - оптужбу и одбрану, дијатрибу, (кафкијанску) параболу, виц... Као и већина успелих и иновативних модернистичких романа, ова приповест о Полифему заправо је Протеј.