Добитник НИН-ове награде за роман године 1966, роман Киклоп хрватског писца Ранка Маринковића свакако је један од најинтересантнијих ex-yu текстова из шездесетих година двадесетог века, када се и у југословенским књижевностима експериметише са књижевноуметничким поступцима како би се, паралелно са званичним, социјалнореалистичким начинима приповедања и приказивања стварности, развили нови (пост)модерни модуси и манири. Под евидентним, мада не и пасивним утицајем Џојсовог Уликса, Булгаковљевог Мајстора и Маргарите и других значајних, иновативних и широко утицајних модернистичких и авангардних приповедних текстова, Киклоп је, ипак, узбудљив наратив који не престаје да интригира, да својим онеобиченим, час гротескним, час карикатурално-хумористичким, час изузетно поетичним приказима доживљаја, свести, утисака, снова, халуцинација... ликова и места у којима се њихове "стварне" и фантазмогоричне догодовштине одвијају изазива напетост, пажњу и интелектуално-емоционалну активност читаоца, који треба да се оријентише кроз лавиринт текста, Загреба и друштвених конфузија уочи уласка Срба, Хрвата и Словенаца у Други светски рат.
Роман се, наиме, дешава у јесен 1940. и пролеће 1941. - последња сцена романа одвија се паралелно са првим бомбардовањем Загреба. У центру збивања је млади филозоф-новинар Мелкиор и скупина људи са којима је он у додиру, како током свог свакодневног живота у Загребу, тако и за време служења војног рока, које га доводи у болницу и лудницу. А ликови које је Маринковић креирао - боеми, уметници и "уметници" - глумци, пропали песници, квазифилозофи и свршени, незапослени студенти филозофије, затим, преваранти, киромант и кокота, лекари и медицинске сестре, војна лица - заиста су упечатљиви, индивидуализовани (чак и када се појављују у крајње епизодној улози и са маргиналном функцијом) уз помоћ поступака, језика, изгледа и/или стања у којима се налазе и сви су мање или више ишчашени, померени из орбите претпостављене нормалности.
Разуђене фабуле која, у основи, прати Мелкиора, његове сањарије, снове, халуцинације, сусрете на улици, у кафани, разговоре, боравак у гарнизону и болници, повратак у Загреб, његову приповест о бродоломницима на урођеничком острву, острву људождера (уметнута прича чија радња метафорички и гротескно транспонује Мелкиорове познанике, страхове, покушаје да се гладовањем исцрпе до тачке када ће га прогласити неспособним за служење војног рока), Киклоп даје комплексну и обухватну слику хрватског али и шире, европског друштва на ивици расула које води у рат - идеје и противидеје, као у романима Достојевског, утеловљене су у карактерима ликова и активиране као живи чиниоци културе. Од изванредног отварања романа серијом екстатично и фуриозно приказаних реклама које се врте на џиновском платну (билборду, рекли бисмо данас) преломљене кроз ироничне перспективе приповедача и Мелкиора, до завршне сцене у којој Мелкиор приљубљен, скоро заривен у земљу гледа тло и живот на њему као микроскопски увеличан, тако да се слика тла и слика града стапају у визију Зоополиса - града звери - у који ће се Мелкиор, ипак, вратити (јер ипак је он и Еустахије, тј. Свети Еустахије, чији су преобраћење и смрт повезани са зверима, због чега је заштитник ловаца, али и ловочувара), кроз приповест дефилују необична, углавном трагично-смешна лица и њихове идеје, планови и страхови. Киклоп (или Полифем) - једнооки див, кога је Одисеј морао да превари, представивши се као Нико, да би побегао из његове пећине, пошто га је ослепио - представља тај страх, страх који претње увећава, чини свеобухватним и свепрожимајућим, страх који непрестано расте. Киклоп, дакле, симболизује спрегу страха, рата који је ту, у мислима и осећањима људи, у њиховим међуодносима и много пре но што званично почне, и историје као квазитрансцендентне силе која се људима игра и, како се њима чини, "увлачи их у рат".
Дон Фернандо са својим идејама о превентивном убијању злочинаца, које треба препознати по изгледу и испровоцирати, или Маестро, "ћакнути" боем, са својим маестралним планом самоубиства, усмереним против нељудских сила техносцијентизма и прогреса, раскалашна Енка која свог мужа воли и вара на најбестидније начине, само су неки од живописних ликова у овом (анти)роману.
Да би уобличио или, тачније, разобличио свет на ивици рата, Маринковић је у своју приповест инкорпорирао велики број мањих жанрова и жанровских облика најразличитијег порекла - водвиљ, рекламу, облике изражавања пред судом - оптужбу и одбрану, дијатрибу, (кафкијанску) параболу, виц... Као и већина успелих и иновативних модернистичких романа, ова приповест о Полифему заправо је Протеј.
Роман се, наиме, дешава у јесен 1940. и пролеће 1941. - последња сцена романа одвија се паралелно са првим бомбардовањем Загреба. У центру збивања је млади филозоф-новинар Мелкиор и скупина људи са којима је он у додиру, како током свог свакодневног живота у Загребу, тако и за време служења војног рока, које га доводи у болницу и лудницу. А ликови које је Маринковић креирао - боеми, уметници и "уметници" - глумци, пропали песници, квазифилозофи и свршени, незапослени студенти филозофије, затим, преваранти, киромант и кокота, лекари и медицинске сестре, војна лица - заиста су упечатљиви, индивидуализовани (чак и када се појављују у крајње епизодној улози и са маргиналном функцијом) уз помоћ поступака, језика, изгледа и/или стања у којима се налазе и сви су мање или више ишчашени, померени из орбите претпостављене нормалности.
Разуђене фабуле која, у основи, прати Мелкиора, његове сањарије, снове, халуцинације, сусрете на улици, у кафани, разговоре, боравак у гарнизону и болници, повратак у Загреб, његову приповест о бродоломницима на урођеничком острву, острву људождера (уметнута прича чија радња метафорички и гротескно транспонује Мелкиорове познанике, страхове, покушаје да се гладовањем исцрпе до тачке када ће га прогласити неспособним за служење војног рока), Киклоп даје комплексну и обухватну слику хрватског али и шире, европског друштва на ивици расула које води у рат - идеје и противидеје, као у романима Достојевског, утеловљене су у карактерима ликова и активиране као живи чиниоци културе. Од изванредног отварања романа серијом екстатично и фуриозно приказаних реклама које се врте на џиновском платну (билборду, рекли бисмо данас) преломљене кроз ироничне перспективе приповедача и Мелкиора, до завршне сцене у којој Мелкиор приљубљен, скоро заривен у земљу гледа тло и живот на њему као микроскопски увеличан, тако да се слика тла и слика града стапају у визију Зоополиса - града звери - у који ће се Мелкиор, ипак, вратити (јер ипак је он и Еустахије, тј. Свети Еустахије, чији су преобраћење и смрт повезани са зверима, због чега је заштитник ловаца, али и ловочувара), кроз приповест дефилују необична, углавном трагично-смешна лица и њихове идеје, планови и страхови. Киклоп (или Полифем) - једнооки див, кога је Одисеј морао да превари, представивши се као Нико, да би побегао из његове пећине, пошто га је ослепио - представља тај страх, страх који претње увећава, чини свеобухватним и свепрожимајућим, страх који непрестано расте. Киклоп, дакле, симболизује спрегу страха, рата који је ту, у мислима и осећањима људи, у њиховим међуодносима и много пре но што званично почне, и историје као квазитрансцендентне силе која се људима игра и, како се њима чини, "увлачи их у рат".
Дон Фернандо са својим идејама о превентивном убијању злочинаца, које треба препознати по изгледу и испровоцирати, или Маестро, "ћакнути" боем, са својим маестралним планом самоубиства, усмереним против нељудских сила техносцијентизма и прогреса, раскалашна Енка која свог мужа воли и вара на најбестидније начине, само су неки од живописних ликова у овом (анти)роману.
Да би уобличио или, тачније, разобличио свет на ивици рата, Маринковић је у своју приповест инкорпорирао велики број мањих жанрова и жанровских облика најразличитијег порекла - водвиљ, рекламу, облике изражавања пред судом - оптужбу и одбрану, дијатрибу, (кафкијанску) параболу, виц... Као и већина успелих и иновативних модернистичких романа, ова приповест о Полифему заправо је Протеј.