Неми пијаниста италијанске списатељици Паоле Каприоло (у изванредном преводу Елизабет Васиљевић, ИП Клио, 2016) роман је о музици, тачније о узнемирујуће-смирујућој моћи музике утеловљене у лику мистериозног, крхког, кротког, у себе потпуно затвореног, наизглед потпуно апатичног и индиферентног према свему, сем клавиру и музици коју на њему (или обрнуто) изводи, немог младића кога једног јесењег јутра болничарка из санаторијума смештеног у забаченом селу, негде (чини се у Енглеској) крај мора, уз крике галебова и продорни ветар, проналази на плажи. Користећи елементе готске приповести, од изгледа, порекла и околине здања (болнице) у којем се мистерија романа углавном одвија до насловног лика, који остаје енигма, на граници између авети или духа и човека, Паола Каприоло пише вишегласну бајку о музици, о њеној демонској лепоти, о њеној моћи над болесном, болном, чежњама, патњама и кривицом нагриженом, стално растрзаном људском душом. Неколики описи доживљаја музике изванредни су у својој сажетости и прецизности, у дубини емоција и искустава које комуницирају, а преко њих и сама музика о којој је реч: Моцартова соната бр. 8 у А-молу, К310 или Шуберов циклус Зимско путовање, чији је завршни комад или лид о старом верглашу један од лајт-мотива приповести, као нешто најближе гласу мртвих што се на овом свету може чути, по речима једног од пацијената, јеврејина опседнутог сећањима на свој, у суштини никада окончан боравак у концентрационом логору.
Вишегласје, често у модерном роману, овде, с обзиром на тему, има додатно оправдање: роман се састоји из већег броја кратких, ненасловљених одељака различитог типа. Неки од њих прате болничарку Надин, младу црнкињу опседнуту мондеснким светом, славом и славним личностима, која је немог пијанисту и пронашла. Други су писма директора психијатријске установе бившем колеги, у којима га овај извештава о необичним дешавањима везаним за лик непознатог пацијента, његово дејство на друге и исповеда своју растућу фасцинацију музиком и њеном мистиком. Неколико одељака су ерудитна, детаљна писма људи (представника различитих слојева) из различитих делова света који су у неком тренутку, негде (у Бечу, Паризу, Швајцарској, Босни или Хрватској) срели младића чија се фотографија објављује у свим медијима не би ли се открио његов неодгонетљив идентитет. Клавир и тајанствени послушан младић-странац чије свирање зауставља време и преображава човека јунаци су тих писама. Остали одељци преносе исповести тешких душевних болесника које је неми пијаниста својим бравурозним извођењем одређених клавирских дела "ослободио" и из којих се види да је у сваком појединачном случају неки музички комад, нешто везано за музику, у срцу њихове трауме, да се у њој концентришу њихова осећања и мисли. Траума жртве холокауста и меломана Розентала избија у први план, а однос старца и младића успостављен кроз музику и у њој главни мотив. Све очигледнијом постаје способност младића да кроз музику "разговара", да комадима које бира да одсвира у одређеном тренутку пренесе поруке које његовим слушаоцима пружају смирење, олакшање, преко потребно суочавање са собом и својим сећањима, чак и када је мир који доносе онај коначан, мир (добровољне) смрти.
Тајанствено као што је и искрсао на жалу, тајанствено као и сама музика, неухватљив, лелујав, младић ишчезава, без крешенда, тонући у измаглицу и тишину коју је сам, својим присуством на обали створио.
На својеврстан начин преисписујући Манову чувену новелу "Смрт у Венецији", коју је, иначе, превела на италијански (јер је и преводилац са немачког), с погледом на Висконтијеву адаптацију, у којој је музика, а не књижевност, уметност кроз коју се преиспитују идеје о духу стварања, премештајући тајну из осунчане, узаврле, блиставе и блештаве, мада и кужне Венеције у испражњен јесење-зимски пејзаж, замењујући сфумато светлости сфуматом магле, Паола Каприоло продубљује тему чуд(овиш)ног присуства уметности у свету, њене парадоксалне (не)моћи, њене другости и амбивалентности, овде симболизоване клавиром, који повремено асоцира чаробне предмете из бајки који од инструментата постају актери дешавања.
Вишегласје, често у модерном роману, овде, с обзиром на тему, има додатно оправдање: роман се састоји из већег броја кратких, ненасловљених одељака различитог типа. Неки од њих прате болничарку Надин, младу црнкињу опседнуту мондеснким светом, славом и славним личностима, која је немог пијанисту и пронашла. Други су писма директора психијатријске установе бившем колеги, у којима га овај извештава о необичним дешавањима везаним за лик непознатог пацијента, његово дејство на друге и исповеда своју растућу фасцинацију музиком и њеном мистиком. Неколико одељака су ерудитна, детаљна писма људи (представника различитих слојева) из различитих делова света који су у неком тренутку, негде (у Бечу, Паризу, Швајцарској, Босни или Хрватској) срели младића чија се фотографија објављује у свим медијима не би ли се открио његов неодгонетљив идентитет. Клавир и тајанствени послушан младић-странац чије свирање зауставља време и преображава човека јунаци су тих писама. Остали одељци преносе исповести тешких душевних болесника које је неми пијаниста својим бравурозним извођењем одређених клавирских дела "ослободио" и из којих се види да је у сваком појединачном случају неки музички комад, нешто везано за музику, у срцу њихове трауме, да се у њој концентришу њихова осећања и мисли. Траума жртве холокауста и меломана Розентала избија у први план, а однос старца и младића успостављен кроз музику и у њој главни мотив. Све очигледнијом постаје способност младића да кроз музику "разговара", да комадима које бира да одсвира у одређеном тренутку пренесе поруке које његовим слушаоцима пружају смирење, олакшање, преко потребно суочавање са собом и својим сећањима, чак и када је мир који доносе онај коначан, мир (добровољне) смрти.
Тајанствено као што је и искрсао на жалу, тајанствено као и сама музика, неухватљив, лелујав, младић ишчезава, без крешенда, тонући у измаглицу и тишину коју је сам, својим присуством на обали створио.
На својеврстан начин преисписујући Манову чувену новелу "Смрт у Венецији", коју је, иначе, превела на италијански (јер је и преводилац са немачког), с погледом на Висконтијеву адаптацију, у којој је музика, а не књижевност, уметност кроз коју се преиспитују идеје о духу стварања, премештајући тајну из осунчане, узаврле, блиставе и блештаве, мада и кужне Венеције у испражњен јесење-зимски пејзаж, замењујући сфумато светлости сфуматом магле, Паола Каприоло продубљује тему чуд(овиш)ног присуства уметности у свету, њене парадоксалне (не)моћи, њене другости и амбивалентности, овде симболизоване клавиром, који повремено асоцира чаробне предмете из бајки који од инструментата постају актери дешавања.