Не дај ми никада да одем је у основи научно-фантастичан роман, мада ће читаоцу то постати јасно тек после стотинак и више страна, када се утисак о томе да је свет о којем Ишигурова јунакиња, Кејт, приповеда некако другачији и благо, тек толико да заголица знатижељу и одржи пажњу, зачудан, мистериозан, халуцинантан. Међутим, научно-фантастичка потка ни у једном тренутку не постаје доминантна јер је прекривају и потискују елементи образовног и љубавног романа.
Приповест прати одрастање и даљу судбину двају женских и једног мушког лика - саме Кејт, Рут и Томи - те се, дакле, служи и сликом љубавног троугла, чију стереотипност Ишигуро успева да превазиђе, изненађујући читаоца тамо где је изненађење најнеочекиваније.
Први део приповести приказује детињство и рану младост главних ликова у једном крајње изолованом простору, у престижном, али и чудном интернату чија атмосфера на моменте призива пасторалне идиле и утопијске слике заједнице и заједничких активности, а на моменте - затвор, карантин или неку сличну установу изузимања из друштва. Приказ дечије психологије, дечијих игара, "кланова", завера, свађа и помирења, буђење сексуалности и свести о телу, изузетно је значајан за разумевање романа.
Други део јунаке одводи из тог малог у "прави", "велики" свет, свет због којег постоје и у којем треба да послуже својој сврси. Међутим, постојање тачно одређеног циља не може да спречи развој врло компликованих емоционалних и егзистенцијалних ситуација. Ишигурова јунакиња их описује детаљно, са смислом за емоционалне нијасне, за оне наизглед баналне детаље, тричарије, махиналне гестове, речи и погледе који, заправо, чине суштину љубави и пријатељства, о чему ова књига све време и говори.
Распад микро-заједнице и низ трагичних обрта омогућавају да се све богатство емоционалног света открије и прикаже још минуциозније и дирљивије. Ипак, смиреност са којом јунакиња приповеда, најављујући и своју даљу судбину, извесност патње и смрти, као и постепено развијање њеног стила приповедања, велика пажња посвећена приказивању самог чина сећања, не дозвољавају патетици да угуши спектар значења и питања која се током приповести појављују.
Уколико сте већ гледали филм снимљен по овом роману, нећете се покајати ако и сам роман прочитате да би сте, уколико се препустите лаганом, благо усталасаном, али не и монотоном току приповести, заиста осетили (више него сазнали) шта, по Ишигуру, значи имати душу и бити човек.
Приповест прати одрастање и даљу судбину двају женских и једног мушког лика - саме Кејт, Рут и Томи - те се, дакле, служи и сликом љубавног троугла, чију стереотипност Ишигуро успева да превазиђе, изненађујући читаоца тамо где је изненађење најнеочекиваније.
Први део приповести приказује детињство и рану младост главних ликова у једном крајње изолованом простору, у престижном, али и чудном интернату чија атмосфера на моменте призива пасторалне идиле и утопијске слике заједнице и заједничких активности, а на моменте - затвор, карантин или неку сличну установу изузимања из друштва. Приказ дечије психологије, дечијих игара, "кланова", завера, свађа и помирења, буђење сексуалности и свести о телу, изузетно је значајан за разумевање романа.
Други део јунаке одводи из тог малог у "прави", "велики" свет, свет због којег постоје и у којем треба да послуже својој сврси. Међутим, постојање тачно одређеног циља не може да спречи развој врло компликованих емоционалних и егзистенцијалних ситуација. Ишигурова јунакиња их описује детаљно, са смислом за емоционалне нијасне, за оне наизглед баналне детаље, тричарије, махиналне гестове, речи и погледе који, заправо, чине суштину љубави и пријатељства, о чему ова књига све време и говори.
Распад микро-заједнице и низ трагичних обрта омогућавају да се све богатство емоционалног света открије и прикаже још минуциозније и дирљивије. Ипак, смиреност са којом јунакиња приповеда, најављујући и своју даљу судбину, извесност патње и смрти, као и постепено развијање њеног стила приповедања, велика пажња посвећена приказивању самог чина сећања, не дозвољавају патетици да угуши спектар значења и питања која се током приповести појављују.
Уколико сте већ гледали филм снимљен по овом роману, нећете се покајати ако и сам роман прочитате да би сте, уколико се препустите лаганом, благо усталасаном, али не и монотоном току приповести, заиста осетили (више него сазнали) шта, по Ишигуру, значи имати душу и бити човек.