Кад нико ти не науди, а унутра си сам…
(Хомер, Одисеја, 9.
певање, 415, прев. Едуард Дајч)
У тексту под жанровском
одредницом „аутофикција“, којом се скреће пажњa на неизбежну фикционалност, тј.
фикциотворност сваког писања о себи, сваког покушаја да се битни делови и
моменти сопственог живота, спољашњег и унутрашњег, ретроспективно посредују
текстом и/или причом, Драгољуб Станковић
комбинује елементе аутобиографије и стоичке аутоанализе, укључујући и низ
кратких, афористичких записа у стилу интимног дневника, и
есејистичко-публицистички, интроспективно-медитативан али и критички настројен
дискурс, обликован избрушеним, префињеним, повремено врло сликовитим језиком,
јер је, по иницијалној дефиницији Сержа Дубровског, творца термина аутофикција,
за овај тип трагалачког и упитног самописања „авантура језика“ (а не „језик
авантуре“) одређујућа. Аутофикцијом се сопство не описује као готово,
предтекстуално, већ се за њим и његовим постајањем трага – средствима фикције,
колико и парезије (отвореног говора о свему, одважне, чак рискантне
отворености).
У Београдском киклопу артифицијелност
је додатно наглашена тиме што је текст темељно премрежен и смисаоно
обогаћен алузијама и другим врстама упућивања на бројне културне (не само
књижевне) артефакте, односно теоријске концепције, јер су карактер и живот
приповедача битно одређени пре свега лектиром. Од Киклопа Ранка Маринковића, који призива циклично (насупрот
линеарном хронолошком) времену, до Десничиних Прољећа Ивана Галеба, чија крајња, иако сетна помиреност са собом и
садашњошћу без очекивања одзвања у последњим реченицама ове квази-исповедне прозе,
приповедач што експлицитно, што имплицитно, кроз назнаке, своја осећања,
мишљења, доживљаје, поступке, одлуке, изборе самерава и ставља у контекст
(про)читаних ситуација, ликова, филозофски, религијских, психолошких
(психоаналитичких) и постструктуралистичких конструкција и концепција.
 |
| 3. 12. 1996, фото: Срђан Вељовић |
Одбацујући романескне фабуларне
обрасце, Станковић развој, тј. доба сазревања и касне, никада заиста досегнуте
зрелости свог јунака-приповедача, његова познанства, љубави, болести, станове… приказује
кроз низ лабаво повезаних поглавља која, као у неким традиционалним облицима
биографија, живот – али, туђи живот – представљају кроз кључне „рубрике“ и одељке.
Интересантно је да јунак, „узалудан, бескорисан, сувишан и махнит“, до свог
порекла, до приче о својим и то искључиво мушким прецима, долази тек пошто нам
се представио кроз призму својих хиперсензитивних, синестезијских доживљаја
велеграда на ивици распрскавања, познанстава са опскурним маскотама и самозваним
Тиресијма незавршивих српских деведесетих (година двадесетог века), своје
кардиоваскуларне болест, која у поретку имагинарног постаје основ за осећај
искључености/изабраности (а доживљај сопственог друштвеног и егзистенцијалног
положаја варира у зависности од кретања емоционалне „клацкалице“) и другости,
своје љубавне везе са хистеричном, посесивном Нишлијком итд. Тек га понор из
којег су проговорила болна, мучна, узнемирујућа, опседајућа и опсесивна сећања,
осећања и размишљања враћа породици са налогом да је, како сам каже, „деконструише“
– из позиције друштвеног и породичног аутсајдера који тестира (и, на крају,
укида) границе и аутономију своје личности, своје свести, својих идентитета и
наметнутих/прихваћених улога, свога тела, своје (не)слободе, своје судбине и
својих метода, путева кроз мистицизам, одбрамбену индивидуацију, веру и
уметност.