Не постоји догађај који није део следа догађаја, и зато увек можете смислити неко објашњење. Ипак, постоје ствари које се дешавају, а не чине се оправданим или онаквим какве бисте очекивали, а то ствара празнину у којој може доћи до интензивнијег, креативнијег или смелијег деловања, што чини да су прекиди континуитета ствари попут епифаније. (Ако књиге нестану..., стр. 119)Ово је само један од одговора односно део одговора Сузан Сонтаг на питања која јој је, у два наврата, 1978. године постављао Џонатан Кот, новинар и уредник Ролинг Стоуна, а који данас, у ситуацији која ствара и те какве празнине — уколико се одлучите да макар покушате да их осмислите текстовима и читањем — може подстаћи на самопреиспитивање и размишљање о томе да ли је, у којој мери и како уопште остало могуће да се бивствује и дела на начине којима би се с правом могао придати неки од атрибута који је Сузан Сонтаг употребила: интензивно, креативно или смело.
 |
| Извор: Гардијан; https://www.theguardian.com/news/2004/dec/29/guardianobituaries.booksobituaries |
Једна од мисаоних нити која се провлачи кроз читав разговор, од првих питања везаних за однос књиге Болест као метафора и Сузаниних личних искустава као пацијента на хемотерапији због канцера с којим се неколико година борила, јесте управо нужност мисаоног и емотивног учествовања у свету и сопственом животу — не хладног, чисто интелектуалног дистанцирања али ни пуког афективног препуштања, нарочито не свођења свих искустава на лична и субјективна, јер она одбија солипсистичко порицање могућности упознавања и разумевања другог. Речју — неопходност да се пронађе или створи оптимална позиција савремености, која ће омогућити истовременост саосећајног, солидарног и толерантног разумевања и интензивне рефлексије сопствених и туђих искустава, света у којем се нешто непрестано дешава, јер задатак писца — а то Сонтаг понавља у више својих текстова — јесте да без престанка обраћа пажњу на свет.
Одговорност, тј. преузимање одговорности за сопствене одлуке и суочавање с последицама и ефектима личних избора и одлука, чиме се афирмише и јача сопствена аутономија, али и свест о границама одговорности, неприхватање наизглед уверљивих и многима привлачних мистификација и психологизација несрећа каква је, на пример, болест, путем којих се појединцу односно жртви намећу кривица и стид, такође је тема које се Сузан Сонтаг у разговору дотиче.
Као заступница антихерменеутичког односа према појавама и стварима, тј. тумачења као начина свођења овосветских, културних или уметничких феномена и дела на нешто друго, на значења која су увек друго од ствари или појаве којој се придодају или приписују, што у крајњој линији води осиромашивању односно одбијању мноштвености искустава, Сузан Сонтаг се и кроз овај разговор залаже за интелектуалне и списатељске праксе које иду мање ка објашњавању а више ка освешћивању, разумевању и потврђивању разноврсности, ка прихватању онога што омогућава и открива нова, непозната осећања. То подразумева и да се упркос или поред независности и будности и самодовољности које се стичу одрастањем и сазревањем, задржи и дечја осетљивост према стварима, па чак и дечја рањивост.
На крају, ту је и идеја промене као егзистенцијалне и друштвене потребе, у смислу непристајања на већ прихваћене оквире и већ досегнуте модусе постојања, мишљења, писања, делања, нарочито не оне који ствари и процесе упрошћавају и своде на једноставне опозиције, врше сегрегацију култура на основу преувеличаних (биолошких, физиолошких итд.) разлика, какве су младост-старост или мушко-женско, уз све некада прећутно а некада громогласно привилговање и нормирање подразумеваних карактеристика овог првог. Идеја да је потпуно слагање са оним што се већ остварило, са свим својим већ изнетим, формулисаним мислима, неприхватљива, чак страшна, за Сузан Сонтаг је од пресудне важности јер јој је потребно да изнова осваја нове видове и домене слободе. Притом, у фокусу промишљања и писања Сузан Сонтаг јесу они моменти и оне појаве у којима се стичу противуречни лични односно индивидуални и колективни импулси, контрадикције свакодневице, уврежених пракси (као што је фотографисање) и клишеа, натурализованих метафора које одређене представе и перспективе окамењују ("замрзавање људи у одређеним ставовима"), а које она тежи да "разглоби", да истину открије кроз ослободилачки процес разобличавања неистина и лажи, који ће, ипак, оставити простора и за тишину, за неизрециво, без амбиције да се баш свака празнина нечим испуни и на тај начин неутралише, порекне као, заправо, плодна.
За крај, још једна мисао Сузан Сонтаг која можда може да одјекне, с којом се можете слагати или расправљати уколико сте склони томе да се бавите промишљањем и процењивањем савремених могућности, видова и средстава учешћа у свету:
Нешто од онога што вам се дешава пожелите да поделите с другима, али с друге стране, не желите да "храните" машинерују којој су свакодневно потребни милиони фантазија, објеката, производа и мишљења да би наставила даље.