Користећи наративне обрасце и драматуршке обрте вестерна - не оних који су фокусирани на оснивање нових заједница, већ оних, крвавих, пекинпоовских, који приказују беспоштедне борбе међу расама и народима око територија, борбе за опстанак у свету у којем је свако свакоме непријатељ и у којем још увек не владају закони и право већ одметничке банде у служби новца и плена - Кормак Макарти, добитник Пулицерове награде, не само да делегитимизује и дехероизује (националне и све друге) освајачке, експанзионистичке митове већ кроз повест о једногодишњем крвавом пиру једне групе "ловаца на скалпове", средином 19. века, поставља узнемирујућа питања о људској природи и природи људских дела, о силама које владају светом и обликују га. Речју, метафизички вестерн, чији језик продире до неслућених дубина, до незамисливих слојева физиса - природе и тела. С једне стране, роман чине више него изванредни, маестрални, у својој разноликости и евокативно-сугестивној снази запрепашћујуће богати описи пространстава кроз које се ликови крећу на свом походу. Ширина описа коренспондира са огромношћу тих, углавном ненасељених или једва насељних простора: пустиња, тешко проходних планинских венаца, кањона, литица и гребена, вулканских купа, речних обала, шума. Снажан, прецизан, сликовит, раскошан, изнијанисиран и минуциозан језик којим се Макарти служи да би дочарао и призвао те просторе, њихову флору и фауну, њихове боје, звуке и преливе, паклену врелину или, подједнако паклену хладноћу (дно Дантеовог пакла је ледено) и да би пренео мноштво сензација и импресија, захтева стрпљивог и пажљивог читаоца, читаоца спремног да, такорећи, све о чему је у роману реч осети, да подноси све облике телесног исцрпљивања и мрцварења које трпе Макартијеви антихероји. У комбинацији са жаргонима и дијалектима којима се ликови у свом директном говору служе, наративни и дескриптивни делови романа делују још моћније.
С друге стране, усредсређен на људско тело, бело, црно или црвено; голо или (полу)одевено; цело или раскомадано; висеће, лежеће, седеће, распето; најчешће гротескно, одвратно, унакажено, прљаво, прекривено крвљу, прашином и излучевинама; као и на све могуће облике рањавања, убијања, мучења, натуралистички приказане, Макарти своје антијунаке лишава права на унутрашњи живот, на доживљаје и искуства; нема доживљеног говора, тока свести, унутрашњег монолога; не знамо што ликови мисле и осећају ван онога што говоре и чине. Гестови и мимика, конвулзије, грчеви, шепање, пужење и други облици телесног изражавања једини су трагови њихове свести, због чега делују као да свести (а савести свакако) и немају - као лутке, марионете, пантомимичари. Њихов ратни и убилачки поход често среће, наилази на (и преокреће се у) циркус, језиви макабристички карневал, морбидно оргијање. Убијање и насиље зарад самог насиља, као страст, врхунска забава и ужитак, па и по цену самомучења. Људи као део механизма, једног perpetuum mobile насиља и насиље које не прави разлику између мирољубивих и ратоборних, кривих и недужних, деце и одраслих, рођених и још нерођених, као perpetuum mobile света.
"Мали" - дечак чији пут од одласка од куће, са 14 година, преко усамљеничких лутања, прикључења паравојној јединици Американаца (против Мексиканаца) а онда, са 16 година, и чети "ловаца на скалпове" (плаћеника Мексиканаца), која се убрзо одаје свакој врсти криминала (пљачкању, силовању, отимачини, масакрирању читавих села итд.) до коначног раздвајања и поновног појављивања у лику четрдесетпетогодишњег "човека" образује наративну потку романа и судија Холден - утеловљење рата, рата као Бога - кључне су фигуре овог романа. Холден је заиста импресиван лик: изузетно образован и елоквентан, склон саговорницима једва разумљивим или сасвим неразумљивим филозофским тирадама, декламацијама и параболама, изузетно вешт и талентован, приказан као џиновска, монструозна беба (изразито бео, често, неочекивано и непотребно наг, огромног тела и ситних екстремитета, без и једне једине длаке на читавом телу или глави), али и као краљ Лир или Бекетов Поцо, док са својом верзијом луде (идиота на повоцу) прогања "малог", али и као својеврстан антиетнограф, који уништава предмете и бића која је, претходно, открио, нацртао и описао у својој бележници. Разуздан и раздраган чак и усред покоља, уверен у своју неуништивост, овај амбивалентни, демонски лик изазива на (узалудне) покушаје да се проникне у његова бројна значења и значења реда (плана, суда) који заступа.
Ако је место дешавања и, уједно, тема сваког правог вестерна граница (коју сам наратив филмског или књижевног вестерна конструише и конституише као границу) - граница између нашег и туђег, цивилизованог и дивљег, култивисаног и сировог, напредног и примитивног, познатог и непознатог, прихваћеног и неприхватљивог, освојеног и (још увек) неосвојеног, на крају, између добра и зла, односно, преведено са метафизичког и теолошког на језик свакодневних закона и права, између правде и неправде - онда се овај вестерн одвија на нестабилној граници између безумне игре и махнитог плеса рата, с једне и умне оркестрације догађаја у церемонију Историје, с друге стране. "Затим сви наставља⦏мо⦐ даље."
С друге стране, усредсређен на људско тело, бело, црно или црвено; голо или (полу)одевено; цело или раскомадано; висеће, лежеће, седеће, распето; најчешће гротескно, одвратно, унакажено, прљаво, прекривено крвљу, прашином и излучевинама; као и на све могуће облике рањавања, убијања, мучења, натуралистички приказане, Макарти своје антијунаке лишава права на унутрашњи живот, на доживљаје и искуства; нема доживљеног говора, тока свести, унутрашњег монолога; не знамо што ликови мисле и осећају ван онога што говоре и чине. Гестови и мимика, конвулзије, грчеви, шепање, пужење и други облици телесног изражавања једини су трагови њихове свести, због чега делују као да свести (а савести свакако) и немају - као лутке, марионете, пантомимичари. Њихов ратни и убилачки поход често среће, наилази на (и преокреће се у) циркус, језиви макабристички карневал, морбидно оргијање. Убијање и насиље зарад самог насиља, као страст, врхунска забава и ужитак, па и по цену самомучења. Људи као део механизма, једног perpetuum mobile насиља и насиље које не прави разлику између мирољубивих и ратоборних, кривих и недужних, деце и одраслих, рођених и још нерођених, као perpetuum mobile света.
"Мали" - дечак чији пут од одласка од куће, са 14 година, преко усамљеничких лутања, прикључења паравојној јединици Американаца (против Мексиканаца) а онда, са 16 година, и чети "ловаца на скалпове" (плаћеника Мексиканаца), која се убрзо одаје свакој врсти криминала (пљачкању, силовању, отимачини, масакрирању читавих села итд.) до коначног раздвајања и поновног појављивања у лику четрдесетпетогодишњег "човека" образује наративну потку романа и судија Холден - утеловљење рата, рата као Бога - кључне су фигуре овог романа. Холден је заиста импресиван лик: изузетно образован и елоквентан, склон саговорницима једва разумљивим или сасвим неразумљивим филозофским тирадама, декламацијама и параболама, изузетно вешт и талентован, приказан као џиновска, монструозна беба (изразито бео, често, неочекивано и непотребно наг, огромног тела и ситних екстремитета, без и једне једине длаке на читавом телу или глави), али и као краљ Лир или Бекетов Поцо, док са својом верзијом луде (идиота на повоцу) прогања "малог", али и као својеврстан антиетнограф, који уништава предмете и бића која је, претходно, открио, нацртао и описао у својој бележници. Разуздан и раздраган чак и усред покоља, уверен у своју неуништивост, овај амбивалентни, демонски лик изазива на (узалудне) покушаје да се проникне у његова бројна значења и значења реда (плана, суда) који заступа.
Ако је место дешавања и, уједно, тема сваког правог вестерна граница (коју сам наратив филмског или књижевног вестерна конструише и конституише као границу) - граница између нашег и туђег, цивилизованог и дивљег, култивисаног и сировог, напредног и примитивног, познатог и непознатог, прихваћеног и неприхватљивог, освојеног и (још увек) неосвојеног, на крају, између добра и зла, односно, преведено са метафизичког и теолошког на језик свакодневних закона и права, између правде и неправде - онда се овај вестерн одвија на нестабилној граници између безумне игре и махнитог плеса рата, с једне и умне оркестрације догађаја у церемонију Историје, с друге стране. "Затим сви наставља⦏мо⦐ даље."