 |
| Џорџија О'Киф, "Издалека близу", Нови Мексико, 1937 |
Есејизација романа, увођење есејистичких дигресија у приповедање, одавно је познат и често коришћен поступак; Ребека Солнит чини супротно: још изразитије него у, на пример, књизи Луталаштво: историја ходања, писање есеја и теме које у есејима обрађује као историчарка и новинарка, смешта у контекст сопственог живота, чврсто их повезујући са оним што јој се дешава и што доживљава или чини. А дешавају јој се - током периода писања есеја који ће, онда, као симптом и терапија истовремено, постати део Издалека близу - више обеспокојавајуће и трагичне него пријатне, разгаљујуће или веселе ствари: развој алцхајмерове болести код мајке приморава је да се коначно суочи и помири са женом са којом је читавог живота била у напетим и мучним односима, у нескладу прожетом нејасним кривицама и неосвешћеним фрустрацијама; партнер, кога је такође једно време неговала, оставља је када јој је најтеже; мора да прође голготу дијагностичке процедире, која је извесност смрти учинила стварнијом и готово опипљивом, и хирушке интервенције; блиска пријатељица умире. Све ове муке, које трају, варирајући свој интензитет и емотивно-мисаони спектар који провоцирају, прожете су мирисима и бојама кајсија - брда кајсија које јој брат доноси као последњи дар из родитељског дома који је због мајчине болести продат, а које она мора да исприча, тј. да их физички и термички обради како би их конзервирала, а затим конзумирала и даровала - и прочишћујућом, блиставо белом хладноћом далеког, ничијег Исланда, који је, по пријему позива за гостовање, прво имагинарна, а онда, по доласку, и, парадоксално, опипљива визија.
Користећи Шехерезадин модел уланчавања, преплитања и гњежђења прича - модел који је приповедачици спасао живот, а слушаоца "излечио" од осветољубиве, зверске маније убијања жена због неверства једне жене - Ребека Солнит свој лавиринтски наратив гради од великог броја врло хетерогентних текстова: прича, прича о причама и приповедању, сећања, есеја, описа и приказа, путописних цртица, стварајући од те мешавине своју јединствену причу: њена личност, њени доживљаји и интересовања, њени задаци и одлуке, њене асоцијације, њен живот представљају кохезивне "силе", оно што то мноштво сједињује. Све може бити прича, све се може уобличити у причу, тачније, у мноштво прича - јединствени догађаји или свакодневне навике, појединачни чинови или цели животи - и све може бити налик причи, па и тегла џема од кајсија, а не камоли сопство, идентитет, афективне реакције. Потреба за причањем тј. стварањем прича и потреба да се у свему открију прича и приповедање сједињују се како би ауторку-приповедачицу-јунакињу довеле до склопа који ће створити осећај и ефекат потпуности, заокружености која има и терапијско, куративно или, чак, апотропејско дејство. И на читаоца, такође.
С обзиром да је већ, па и српским читаоцима, добро позната као ауторка која писањем, између осталог, истражује просторе и места, њихову топографију и историју, њихову симболику и емоционално-значењске слојеве које у њих уграђују њихови "корисници", станари или посетиоци, не чуди што су простори - географски, физички, имагинарни, духовни, ментални и други - и у овој књизи битне одреднице и чворишта приповедања, истраживања, доживљавања и промишљања. Поједини предели и делови већ споменутог Исланда и још даљег, бељег, леденијег и тајанственијег Арктика, неке плаже на обали Пацифика, једва осветљен, мистичан, спољашње-унутрашњи простор уметничке инсталације "Стаза", сопствено тело које медицинско особље и хирурзи "преисписују" својим дијагнозама и интервенцијама, Шума из Чаробњаковог сестрића К. С. Луиса, која убрзо, за њу, постаје алегорија библиотеке као храма и командног центра света... И простори се, као и приче, међусобно прожимају, претапају, преклапају, раскриљују један други или се надовезују један на други.
И која је, на крају, њена прича? Многе и ниједна. Њене су приче о Мери Шели и њеном Франкнштајну, о Андерсеновој Снежној краљици, тачније о дечаку Кају са комадићем леда у оку и срцу, о Сидарти на путу просветљења, о Чеу Гевари у раној младости, док је као лекар обилазио и лечио лепрозне, о самој лепри (или губи) која, заправо, уништава осећај за бол као један од кључних састојака сопства - (изгубљена) граница сопства. Њена је, још и више, прича о Вуу Тао-Цуу, сликару који је једног дана ишчезао у сопственој слици, преселивши се у њу. Различите, несагласне верзије приче о Инуиткињи која је, током једне стравичне непогоде на путу, да би преживела, појела лешеве чланова своје породице; есеј о сликарском жанру познатом као ванитас (vanitas тј. таштина, сујета; мртве природе које својом композицијом, светлосним ефектима и избором предмета подсећају на пролазност и ефемерност живота, на смрт и смртност), приче о појединим речима, приче са свих страна света у којима проналази и нешто своје, неку нит која је, као црвена нит на уметничком рељефу који је њена пријатељица на самрти направила, повезују са другима, ширећи границе њеног сопства и чинећи је делом туђих прича а туђе приче деловима своје личности и судбине:
Величина овог света пружа избављење. Очајање је тескобно осећање као скучен простор, а депресија је заиста као рупа што зјапи на тлу.
Високо и широко образовање, интелектуална снага и луцидност, очита радозналост и склоност ка емпатији, ангажованост и развијена свест о уплетености индивидуалних живота и личних преокупација, жеља и проблема у бројне уже или шире мреже утицаја, идеја, идеологија, значења, пракси, вишедеценијско искуство писања (и читања, наравно), речју, један елитни механизам одбране, ауторки ове књиге омогућио је да представи (и то као личне, аутобиографске), превлада и преобликује, тј. да сублимира, вишеструко симболички уоквири, естетизује и учини дељивим извесне животне недаће, искуства која су мање-више неминовна - старење, разбољевање, напуштање и сл. Међутим,
предмет који зовемо књига у ствари није права књига, већ њен заметак, односно потенцијал, као партитура у музици. Књига истински постоји тек чином читања и заправо се налази у глави читаоца, тамо где заметак почиње да се развија, где се разлеже звук симфоније. Књига је срце које куца само у туђим грудима.
Овај добро познати херменеутички и феноменолошки постулат разлике између књиге и дела или, боље, текста и дела које се ствара рецепцијом, индивидуалном (колико и, неминовно, надиндивидуалном) читаоца подстиче на откривање веза, сазвучја, узајамних модификација, међусобних дијалога између прича од којих је овај текст(ил) изаткан. Неко ће у њему пронаћи само скуп мање-више повезаних текстова о многим, мање или више интересантним, (не)познатим, интригантним темама, феноменима, догађајима, људима, појавама..., а неко, можда, и утеху или...
 |
| Јаков ван Хулсдонк, мртва природа тј. ванитас (17. век); у склопу есеја о жанру ванитас, који је уклопљен у причу о спремању наслеђеног брда кајсија, како би се воћке сачувале од пропадања, можете прочитати и екфразу (вербални приказ, књижевноуметнички опис визуелног уметничког дела) засновану на овој слици, која се чува у музеју близу ауторкине куће |