Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






среда, 03. фебруар 2016.

Невидљиви човек Ралфа Елисона

Невидљиви човек један је од најважнијих романа америчке књижевности, како због приче (о судбини младог црнца средином двадесетог века) тако и због начина на који је испричана а који је представљао утицајан помак у конципирању и употреби наративних стратегија у односу на тадашњи доминантан ток америчког романа.
С једне стране, прича о сазревању безименог, тј. неименованог младића кога прати мноштво погрдних имена, псеудонима и лажних идентификација, подразумава тзв. образовни роман, у овом случају - због природе догађања у која на свом путу одрастања и сазревања јунак (који је и приповедач) запада или у које бива увучен - садржи и елементе авантуристичког романа. Иако врло обиман, роман прати тек неколико година у животу приповедача, од тренутка када је завршио средњу школу, преко трогодишњих студија, до тренутка када, пар година касније завршава у заборављеном подруму - подземљу - што ће изабрати за своје станиште, за своју "пећину", место боравка за време "хибернације", очекиваног новог преображаја. А неколики преображаји његове личности, судбински заокрету у току његовог живота али и његових уверења, идеја, погледа на свет... и јесу, због животне комплексности и вредносне амбиваленције приказаних ситуација, оно што овај роман сврстава међу најбоље образовне романе. Свет и друштво, односно идеологије кроз које се приповедач креће приказани су опширно, изнијансирано, детаљно, али не и апстрактно; кроз свет романа промиче мноштво ликова, од којих неки, на нивоу фабуле, имају тек незнатну улогу, али су сви, па и извесни Рејнхарт, који се заправо и не појављује јер је лик са којим приповедача други ликови мешају, врло животни, опипљиви, психолошки и језички индивидуалзовани. Сваки детаљ романа брижљиво је укомпонован и, поред тога што причи даје живост и животност, реалистичну густину, има и додатно симболичко и идеолошко значење - од лирских описа кампуса и, посебно, скулпуре Оснивача државног колеџа за црнце, преко описа поступка којим се у једној фабрици производи блиставо бела фарба или драматичног приказа привремене и делимичне амнезије јунака услед експлозије на послу, до мини-приче о јунаковој немогућности да се отараси касице бивше газдарице коју је случајно разбио. Јунакова торба, поклон снисходљивих и надмених белаца-донатора, и његов џеп, заједно са стварима које у њих смешта (робовске вериге које је добио од старијег црнца из братства или гротескна марионета црнца од креп-папира, коју - на јунаково згражавње - продаје други "брат"-отпадник од братства и, по јунаковом мишљењу, од историје, коју јунак хоће, неуспешно, да замисли као процес чији су актери и законитости појмљиви и савладиви) третирају се као симболичне историјске архиве.
Масовне сцене чине посебна језгра романа - приповедање читаоца увлачи у ковитлаце емоција и телеса која се туку, отимају, протестују, разарају, пале, пљачкају. Прва од њих приказује тзв. краљевску борбу - тучу дечака-црнаца са завезаним очима да се увеселе пијани богати белци, и, потом, њихово мучно, знојаво батргање да покупе (лажне) новчиће побацане по електричном тепиху, што је за робовласнички, односно расистички и шовинистички и тада, средином двадесетог века, настројене белце с југа САД-а била уобичајена забава. Друга таква сцена су протести у Харлему, испровоцирани избацивањем старог брачног пара црнаца из стана, када се јасно испољава јунакова реторичка снага и вештина да говором покреће масе, а трећа - масовна побуна у Харлему с краја романа, описана на двадесетак страница из перспективе већ разочараног и циничног, а тада још и пијаног приповедача, који из једног хаоса и једне гротеске запада у наредне, из блата у проливено млеко, из воде у пожар, из линча конфекцијских лутака у пародичну витешку борбу.
Одраставши у уверењу да је снисходљиво, наизглед понизно прихватање белачког погледа на црнце и белачке идеологије просветљења и очовечења црнаца главни пут ка успеху и напретку, за којима жуди, приповедач се неколико пута током свог сазревања суочава са догађајима који га у потпуности избацују са дотадашњег колосека и приморавају да редефинише свој поглед на свет, своје идеје, идеале и планове. Идеали се постепено показују као варљиви мамци за наивне и невине, као кулисе иза којих се потежу невидљиви конци, које покрећу јунаку невидљиви и непознати механизми моћи. Са тим се механизмима судара прво на колеџу, затим у фабрици, а онда и унутар Братства (тј. тадашње америчке Комунистичке партије, чији је члан Елисон заиста био, тридесетих година двадесетог века и у коју се, као и његов јунак, разочарао). Пошто су неколике његове стратегије достојанственог преживљавања и напредовања у затеченом окружењу омануле, амбициозни јунак се повлачи у "подземље", у бес који се развија у ритмовима џеза, одбацујући планове зарад импровизације на тему права на различитост и разноликост. Питања везана за положај црнаца у Америци и, шире, у свету којим доминирају белци, у овоме се роману постављају на врло комплексан начин, тако да се кроз приповест читаоцу откривају разнолики механизми и нивои моћи, који обликују и разобличавају односе између и унутар група људи повезаних (привременим) заједничким интересима, (пре)обликујући притом и њихове идентитете тј. укидајући могућности идентитета, приморавајући актере ових процеса да преиспитују свој доживљај сопства и своју представу о томе ко су и/или шта су. Покушавајући да протумачи, прихвати и примени дедину поруку са самртне постеље: "Хоћу да их надвладаш одобравањима, да их поткопаш осмесима, да се слажеш с њима до њихове смрти и уништења. Нека те гутају док не поврате или док не пукну", јунак покушава да пронађе адекватан облик отпора доминацији, не презајући од лицемерја, чија ће жртва затим и сам постати. Значења речи и исказа се стално преокрећу у своју супротност; способност да се схвати када "да" значи "не и обрнуто постаје кључна. Због тога је реторика, као вештина убеђивања слушалаца у сопствену искреност и истинитост/оправданост онога што се каже, врло важна компонента романа - неколики говори, самог јунака и других ликова, емоционално и идеолошки набијени и делотворни, пунктирају читав роман. Насупрот њима стоји исповест "некултивисаног" црнца Трублада, аутентична прича о гротескном стицају разних околности, о тренутку перфидног сусрета грубе, бедне стварности и тренутних сањарија и снова, који је резултирао инцестом и породичном трагедијом, која је, пак - што сам причалац не разуме а што врло пластично приказује на каквим представама и ставовима белци заснивају свој мит о расној супериорности - породици прибавило интересовање и новчану помоћ богатих и моћних белаца.
С друге стране, приповедачева "хибернација" има, очигледно, облик писања о сопственим искуствима, писања инспирисаног џезом, који приповедач у својој невидљивости слуша "дубински" и читавим телом, не само музику, него и вибрације, да би ухватио не само чујне него и нечујне фреквенце. Стога се, као и свака добра џез композиција, која увек рачуна на провокацију или одговор/реакцију публике, јер се базира на идеји призива и одзива тј. активних слушалаца, и овај роман завршава обраћањем публици/читаоцима и питањем (које га чини незавршеном импровизацијом): "Можда ја, у нижим фреквенцијама, говорим баш у ваше име?"