Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 28. децембар 2015.

Смрт у Венецији

Новелу Смрт у Венецији Томас Ман је објавио 1913. године. Инспирисан Платоновим ставовима о љубави изнетим у Федру и Гозби, као и Ничеовим и Шопенхауеровим размишљањима о уметности и уметнику, Ман је створио своје ремек-дело. Кроз причу о перверзној љубави старог писца Ашенбаха према дечаку Тађу, он подстиче на размишљање о психофизичким особеностима уметника – усамљеника отуђеног од грађанског друштва и његових перцептивних, мисаоних, моралних конвенција – о односу уметности и живота, страсти и воље, стваралачких и деструктивних порива, мере и екцеса, Запада и Истока, културе и варварства, о платонској и чулној љубави, о љубави која је истовремено и нагон ка животу и нагон ка смрти.
Прожета митолошким сликама и алузијама које у нов друштвеноисторијски контекст, као нешто архетипско и антрополошки константно, стављају античке представе и фигуре исконске или пралепоте, љубави и смрти: заснована, попут Вагнерове опере, на контрапункту лајтмотива; исприповедана кроз мешавину Ашенбахове патетике и приповедачеве ироније, као парабола, али и психолошка студија, она потврђује да је срећа књижевникова мисао која може сва да постане осећање, осећање које може цело да постане мисао, али и Ничеову идеју да се истински трагично рађа из дионизијског, из страствено-патниче разузданости, која је потпуна уроњеност у свет, а не из аполонијског мирног, дистанцираног и хладног погледа на свет.

Ко може одгонетнути биће и карактер уметности! Ко разуме оно дубоко нагонско сливање дисциплине и разузданости на којем она почива!

Да ли је уметник, стваралац, трагична жртва човечанства која интимно проживљава и једина је, како је то и Јунг веровао, у стању да поима оно што је латентно и непродуктивно присутно у подсвсти читавог човечанства или скривено да се тек генерацијама касније схвати као дух једне епохе? Или је уметник ипак отпадник, боем, биготан и раскалашан човек. који само уз тежак напор воље може – али, опет, само привремено – да себи створи привид грађанског достојанства, радиности и једноставности, за којима непрекидно чезне? Колико заиста вреди бити непрестано свестан и растрзан искуством, емоцијом и мишљу?

1971. Лукино Висконти снимио је изванред филм, са Дирком Богардом у улози Ашембаха, који је у овој адаптацији композитор а не писац, и музиком Малера (Адађо из Пете симфоније) која атмосфери филма - халуцинантно успореном развоју фабуле и дугим кадровима испуњеним светлосним одсјајима и преливима - даје додатну снагу и, чак, мистичност, нарочито последњем, сфумато кадру на обали мора који у вечност пројектује Ашенбахов самртнички поглед на утеловљење савршене лепоте.

Пар година касније Бритн је, већ тешко болестан и са много напора, искомпоновао истоимену оперу, не доживевши њену реализацију на сцени.


ФИЛМСКА ВЕРЗИЈА ОПЕРЕ СМРТ У ВЕНЕЦИЈИ Б. БРИТНА