Како се у поднаслову овок кратког сатиричног романа савременог руског писца Јурија Пољакова наводи, Апотегеј приказује "вртоглавицу од успеха". Каријеризам, бесрамна амбиција којој се жртвују младалачки идеали, љубав и понос, опојни дах власти који потхрањује и подгуркује вољу за моћ, макар и смешну у ограничености својих домета, у условима које задаје извитоперавање социјалистичког руског друштва и државе у владавину неприкосновене и недодирљиве Партије чији водећи чланови, као и сама Партија и њени безбројни, кафкијански замршени огранци и "органи", уместо имена имају акрониме, рашчовечени, преображени - дословно - у државни апарат, јесте, дакле, тема овог романа, приповедањем смештеног уочи пада Берлинског зида и коначног распада СССР-а, односно, социјалистичких принципа организације друштва. Крах "совјетске цивилизације", како је иронично назива аутор, вреба из апсурдне реторике и на ту реторику сведен властољубив живот Чистјакова и његових "другова". Карикатуралност која, ипак, не лишава ликове људских црта и не своди их на плошне контуре типа, пародирање соц-реалистичких жанрова и наративно-стислских константи, хумор на широкој скали од подсмеха до цинизма, сатира, динамичност мозаичког сижеа који преплиће догађаје из разних фаза приповедачевог живота, сажетост, јесу главна обележја овог романа који се чита у даху. Фарсично бирократско тело државе на издисају.
Апотегеј је реч коју је аутор сам сковао, с подсмешљивим поносом истичући у предговору ("Како сам писао Апотегеја") да је она, због велике популарности романа, ушла у свакодневни руски језик. У питању је сливеница настала од речи "апотеоза" (величање до обожења) и "апогеј" (тачка у којој је неко астрономско тело - Сунце или Месец, на пример - најудаљеније од Земље). Обе речи, дакле, указују на нешто (неког) ко (више) није на Земљи, као да је, како се код нас каже, "пао с Марса". При том се речју - којом јунакиња, Нађа, презриво и увредљиво ословљава Чистјакова с којим је делила не само кревет већ и принципе и друштвено-етичке идеале, а које он одбацује, као сувишан терет на путу навише - означавају како они којима висина власти омогућава да живе независно од "стварности" обичних, земаљских људи, тако и они који својим увидом у све накарадности, бесмислице и деструктивно-деградирајуће поступке ових првих, ту ситуацију свешћу просто трансцендирају, немоћни и неспособни за реалну акцију, ескаписти.
Апотегеј је реч коју је аутор сам сковао, с подсмешљивим поносом истичући у предговору ("Како сам писао Апотегеја") да је она, због велике популарности романа, ушла у свакодневни руски језик. У питању је сливеница настала од речи "апотеоза" (величање до обожења) и "апогеј" (тачка у којој је неко астрономско тело - Сунце или Месец, на пример - најудаљеније од Земље). Обе речи, дакле, указују на нешто (неког) ко (више) није на Земљи, као да је, како се код нас каже, "пао с Марса". При том се речју - којом јунакиња, Нађа, презриво и увредљиво ословљава Чистјакова с којим је делила не само кревет већ и принципе и друштвено-етичке идеале, а које он одбацује, као сувишан терет на путу навише - означавају како они којима висина власти омогућава да живе независно од "стварности" обичних, земаљских људи, тако и они који својим увидом у све накарадности, бесмислице и деструктивно-деградирајуће поступке ових првих, ту ситуацију свешћу просто трансцендирају, немоћни и неспособни за реалну акцију, ескаписти.