Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






уторак, 05. август 2014.

Алберто Мангел, Сви су људи лажљивци

Роман Сви су људи лажљивци грађен је на принципу који је општепознатим учинио јапански редитељ Куросава филмом (тачније екранизацијом приче) Рашомон, на принципу, дакле, рашомонијаде, који подразумева паралелно излагање противуречних сведочанстава без коначног разрешења. Многи су се писци служили овим поступком приповедања, како да би приказали непремостиве разлике међу свестима, особеност индивидуалних погледа на свет на фону других, њима супротних и страних, несагласног унутрашњег и спољашњег, тако и немогућност потпуног консензуса људи, а самим тим и недохватност или крхкост истине. Фокнерови експерименти са оваквим начином приповедања (Бука и бес, Док ја лежах на самрти) чини се да су били Мангелов узор, мада код њега нема радикалног онеобичења синтаксе, нити претераног понирања у дубине неразмирсивих токова свести, нарочито не поремећених или неразвијених свести, због чега се његова рашомонијада чита са више лакоће него Фокнерове.
Четворо људи говори о истом - о трагично преминулом писцу једног ремек-дела, извесном Бевилакви. Троје од њих заправо пишу писмо новинару који ће на крају сумирати своја сазнања и закључке, да би завршио једну, у суштини незавршиву причу. Конвенције епистоларне прозе читаоца стављају у позицију новинара-истраживача и адресата противуречних сведочанстава, али, и у позицију детектива, јер читалац убрзо сазнаје да је извор интригантности Бевилакве не само његово дело, тј. дело објављено под његовим именом, већ, пре свега, његова необјашњена смрт. О Бевилакви и његовој смрти причају нам писац у чијој је кући Бевилаква био у тренутку смрти, Бевилаквина девојка и Бевилаквин некадашњи цимер у затворској ћелији, необичан уметник познат као Свиња, склон иронији колико и изненађујуће упечатљивим похвалама љубави и описима сопствене љубави према жени. Не само да њихове приче дају сасвим дивергентне и несагласне портрете легендарног писца, који онда делује као камелеон или Протеј, многолик, безобличан као вода (у његовом имену) већ су и тзв. биографски подаци (аргентинско порекло, прва љубав, брак, боравак у затвору из политичких разлога, емиграција у Шпанију) осветљени и контекстуализовани на такав начин да се њихова истоветност показује као привидна, губи се под притиском слике о карактеру коју сваки приповедач хоће да наметне као поуздану и објективну. При то, сваки од њих користи Бевилаквину причу као средство да прикаже и исприча себе, своје тежње и снове и страхове. Различити по свом социјалном статусу и типу односа који су са ауторем мистериозне Похвале лажи (!) гајили, ови приповедачи деле љубав према самом приповедању која просто избија из њихових писама, према заводљивим речима и меандрима реченица који стварају своје веродостојне утваре. Да ли је Бевилаква прави или лажни писац, жртва убиства или самоубица остаје мистерија за читаоца-детектива који треба да одлучи да ли ће веровати бившем политичком затворенику и мешетару.
Четврти приповедач уводи известан заокрет. Попут споменутог Фокнера или Хуана Рулфа, на чијег Педра Парама алудирају нека приповедачева сећања, и Мангел у причу уводи мртвог приповедача, посмртну нарацију, глас који проговара из једне бекетовски парадоксалне, као препуњене, мијазматичне празнине, "блиставе таме" у којој су напред, назад и укруг исто. Он је као нечији сан, кошмар који жели да сам себе пробуди. Иако његова бунцања и искидане исповести у "трилер" уносе нове моменте, његова верзија смрти Бевилакве сасвим је конфузна, због чега новинар Терадиљос мора да се подсети једног цитата из Лесинга - само Богу припада апсолутна истина; човеку остају само трагања за њом, лутања и скретања. Случај Бевилаква остаје као нерешив танграм - један део слагалице увек или недостаје или је неуклопив вишак. Али такав је, ако је веровати анегдоти о деди којом новинар закључује своје фрагментарно трагање за ликом Белилакве - сваки човек, нецеловит и некохерентан.