Човечуљак

Збирка "бајки из левог џепа" македонског писца Александра Прокопиева, под називом Човечуљак, представља интригантан и забаван спој добро познатог, прастарог и новог, архаичног и савременог, усменог и писаног, игре и критике, пристајања уз формулаично и конвенционално и афирмисања неограничене стваралачке слободе, али и својеврстан бревијар фантастике. Прокопиев не само да се определио за бајку као жанровски хоризонт, већ и за то да кроз своје приповести испроба њене бројне и историјски променљиве варијанте. Неке од његових бајки моделоване су по узору на фолклор, не само тако што аутор користи фолклорне мотиве и приповедне ситуације (преображавање људи у животиње или увођење променљивих, хибридних фигура између човека и животиње (орла, лабуда, мачке), приписивање догађаја волшебним силама, пророчки снови, комуникација између човека и животиње, "немогући" задаци које јунак мора да савлада да би се потврдио и реализовао љубав, и сл.) већ и тако што алудира на усмено приповедање као модус из којег овај жанр потиче. Уз сваку од његових бајки стоји упутство - када се она (не) казује - чиме се, због комичних и/или апсурдних веза између саме бајке и потпуно небајковите ситуације са којом се она повезује (одлазак код зубара, јутарњи мамурлук после пијанства, кафе-пауза) по сродности или супротности, пародира представа о магијског и/или мистичној вези између говора/текста и стварности. Међутим, нису само фолклорне матрице Прокопиевљева инспирација - неке бајке алудирају на или својим поступцима симулирају новије, не-народне облике фантастике и бајке настале у другачијим  културно-историјским контекстима, у периоду од романтизма до постмодернизма, користећи се мотивима као што су преливање сна у стварност, односно, неразлучивост снова и реалности, оживљавање предмета и обрнуто, алхемијско стварање живог из неживог, космичка свеобухватност духа и душе који не познају временске и просторне границе и другим. Читалац ће поново срести многе од ликова које већ познаје, али измењене, измештене, почевши од Палчића из прве приче. Међутим, Прокопиев чешће бира маргиналне ликове чувених наратива и ставља их у средиште својих прича, претвара их у приповедаче који добијају право на то да испричају своју верзију свима добро знаних "догађаја" - ловац из "Снежане и седам патуљака", односно, "Крезуби" из Петра Пана - ликови који су у првобитним, оригиналним приповестима остали безгласни на необичан начин демистификују бајке из којих потичу и њихове јунаке. И друге су инверзије и/или укрштања присутни у Прокопиевљевим адаптацијама бајки - тако, на пример, не плете девојка кошуље за момке-лабудове, већ момак-орао за девојке-лабудице - јер, како се у последњој реченици последње, "Аутобајке" тј. сатирично-бајколике аутофикције, каже: бајке су и данас могуће: "Мада, разуме се, са мањим или већим Изменама." (подвукао А. П.)
Свака бајка у овој збирци је другачија: неке су комичне и, чак, сатиричне ("Лева и десна Чешљанија", "Аутобајка") а неке трагичне и ужасавајуће ("Палчић", "Марјанова сестрица"); неке су врло кратке, елиптичне, сведене на мистериозан догађај без објашњења ("Загонетност најближег") а неке су разрађене до приповетке, као, на пример, насловна бајка. "Плес шарених марамица" заиста можете прочитати детету, нарочито ако је љубитељ бајковитих прича и поема Дејана Алексића. Стилска и наративна разноврсност и вештина адаптације којом се оно старије не тривијализује и не обесмишљава већ повезује са идејама и поступцима који су изворнику страни, чиме се потврђују неисцрпан потенцијал, прилагодљивост и отвореност одређених тематско-мотивских комплекса и наративних ситуација, чине ову књигу заиста узбудљивом. Нарочито читаоцу који познаје историју (фантастичне, бајколике, бајковите) књижевности, за кога би многе алузије могле бити прави изазов да се присети извор(ник)а, да препозна пастиш и/или пародију.