Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 03. март 2014.

Историја ходања

Савладати простор покретима сопственог тела - од првог батргања у рукама бабице, преко неспретних окрета, замаха, грчева и разних других начина мрдања и кретања пре но што се заиста устане и прохода, после неких годину дана постепеног учења и напредовања - урођена је жеља човека, иако се са одговарајућом способношћу не рађа. Па ипак, данас многи не желе да је користе, готово да одбацују, колико год је могуће, с муком стечену способност ходања и с презиром према пешацима, ходачима, "немоторизованим" грађанима ... преферирају да се возе или бивају вожени и транспортовани, физички или виртуално, сводећи ходање на нужан минимум. Као резидуална активност, ходање је постало предмет културолошких истраживања, а као нешто што више - за многе, мање или више повлашћене друштвене слојеве и/или нације - готово и да није неопходно, што је изгубило своју непосредну сврховитост и утилитарност, ходање је постало и уметност.

КОРАЧАЈ светом
           (ништа не можеш видети
са прозора аутомобила, још мање
из авиона, или са месеца!? Сиђи
одатле.)
Вилијам Карлос Вилијамс (Из пете књ. Патерсона)
 
Ходање као људска способност, као нужда, као задовољство и уживање, као отпор хегемонији брзине и машине, као борба за очување јавног простора чија употреба неће бити строго контролисана, непрестано надзирана и урбанистичко-архитектонским решењима диригована; на крају, ходање као уметност, јесте тема  Ребеке Солнит у књизи Луталаштво: историја ходања. Ходање као изворно "транспортно" средство; ходање у виду аристотеловске перипатетичке едукације која дијалог и подуку саображава ритму лаганог хода; ходање као средство будистичке медитације; ходање као шетња привилегованих, аристократа и елита, по природи или руралним областима, често и у висину, по брдима и планинама да би се, како је то међу првима спознао Петрарка, дух заједно са телом издигао над приземношћу свакодневног и практичног живота - а из чега су се развили данашњи алпинизам и планинарење као хоби и спорт; ходање у виду русоовских "сањарија усамљеног шетача" који мора да побегне од градске вреве, да негира урбани начин живота, да би могао да мисли и да се сагледава; доколичарска шетња (flânerie) која прати убрзани развој градова од краја 18. века и процват трговине која је "изградила" и даље гради и измишља нова, спектакуларна и забавна места потрошње; ноћне шетње по још неосветљеним или слабо осветљеним градским четвртима по којима се "мувају" припадници разних обесправљених, криминалних или, једноставно, по нечијим мерилима, недостојних слојева друштва и грађанства, тако да се открије наличје и "подземље" града; ходочашћа и процесије; протесни маршеви; демонстрације у виду шетњи, ситуационистичка метода "заношења" (dérive) - о сваком од ових облика ходања ауторка прича са упућеношћу зналца, али и са страшћу ходача, умећући у културолошки есеј аутобиографске одломке који сведоче о њеним личним искуствима везаним за ходање и шетњу, случајне сусрете и епифанијске моменте, за учешће у неколиким протесним шетњама.
Колико је неоптерећена и питка студија у форми есеја једног много-обличног феномена, ова књига је и својеврсна одбрана јавне сфере и јавног простора као простора сусрета и дијалога. Кроз читаву се књигу, као трака или као улица којом се може бескрајно ходати, или као рукавац реке, провлачи и низ цитата - интересантних, симптоматичних, провокативних, носталгичних, критичких или, просто, реалистичних опсервација разних аутора из различитих периода и култура о ходању, шетњи, улицама, градовима виђеним из перспективе ходача и шетача.