Пиранделов Ниједан

Луиђи Пирандело, Један, ниједан и сто хиљада,
Paideia, 2007

За Пирандела карактеристична опсесија проблемом идентитета и самоспознаје, овде је дата у романескној форми и уз грађење структуре која својом мешавином трагичног и комичног, патетичног и фарсичног, филозофске рефлексије и бурлескних дијалога даје овом тексту самосвојност и препознатљивост. 

Може ли се живети са сазнањем да су Ја за себе, аморфно, неухватљиво, неизрециво, некомуникатибилно, и Ја за друге – кога има колико и погледа управљених према мени – непомирљиви и неускладиви? 

Може ли се живети без задирања у болну тему међуљудског разумевања и комуникације, без свести да те комуникације никада заиста и нема, да свако разговара и живи са сликом коју има о себи и другима подразумевајући или, боље, не доводећи никада у питање природу и функцију те слике? 

Пиранделов одговор је не. 

Растрзан између потребе да поруши све представе о себи у очима других, да их примора да одустану од већ дефинисаног става према њему и сазнања да је без другог немогуће себе видети, да је туђи поглед једини медиј егзистирања, Пиранделов јунак одлучује се на радикалнан преображај свог живота. Од лагодне егзистенције срећно ожењеног власника банке који не ради ништа, до живота у сиротињском дому којим се одбацују име, имање и прошлост да би се дух емпатично загњурио у сваки тренутак и сваку појаву, да би се постало дрво, дах ветра, итд. креће се Пиранделов Москарда, наизглед, као и неколики други књижевни јунаци (од којих је најпознатији Гогољев Коваљов) - само због носа. 

Ничеанска дилема између несвесног живота тј. живота који себе не зна и неће да зна и свести која својим продорима и анализама разара живот, умртвљује га и кочи - јер сазнање је могуће само у непокретности и апстракцији - разрешава се виталистички, прихватањем живота као незавршивог континуитета импресија, доживљаја, увида... без ауторефлексије. 

Ако не може да буде један, Москарда неће бити ни сто хиљада – биће ниједан.