Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






недеља, 08. септембар 2013.

Кланица пет Курта Вонегата

Духовита, црно-хуморна али и цинична, Кланица пет је неоспорни класик новије америчке и светске књижевности, историјског и антиратног романа. Оквир романа је квази-аутобиографска приповест о немогућности писања о крајње стравичним, нељудским и дехуманизујућим искуствима - о бомбардовању Дрездена крајем Другог светског рата када су запаљиве бомбе из америчких и британских бомбардера убиле скоро 100 000 људи у овом немачком граду, сравнивши га са земљом, што Вонегат, као ратни заробљеник заиста јесте доживео/преживео. Како написати причу која ће пренети такав ужас, која ће проблематизовати историјски наратив о неопходности да се Дрезден жртвује како би се рат напокон завршио, а нацизам потро, а која га неће естетизовати и, тиме, анестезирати читаочеву реакцију? Како, још једном, у јеку још једног беспоштедног рата, рата у Вијетнаму, разобличити логику по којој циљ оправдава средства и по којој се против зла треба борити злом? Приповедач то већ деценијама покушава, чак и на тоалет папиру и, напокон, стиже до - фикције. Не, дакле, аутобиографски, фактографски, документарно, него уз помоћ клишеа научно-фантастичног романа, уз помоћ карикатуре и гротеске, успева Вонегатов алтер-его да исприча своју причу о Дрездену.
Прича о Дрездену је, у ствари, прича о Билију Пилгриму ("Ходочаснику") - презиме "јунака" коренспондира са поднасловом романа - прича о дечијем крсташком рату, тј. о незрелим, наивним младићима које води примамљива реторика о светим и узвишеним циљевима рата, о рату као средству да зе зло искорени.
Међутим, прича о Билију Пилгриму не може да се реализује као прича, јер се овај "откачио" од времена, од тог нужног услова сваке приче, тј. сваке приповести која би да уобличи целовиту причу. Стога је Вонегатов роман у ствари мозаик сцена и епизода из десетак периода који припадају годинама у распону од 1944. до 1976. а кроз које Били бива бацан напред-назад; час је на разним местима у Европи, бијен, заробљаван, затваран, а час у Америци, успешан и богат оптичар, са пребогатом, предебелом женом и двоје деце. Час је тупав младић кога су околности бациле у рат, у којем он делује као кловн и луда, а час цењен бизнисмен који је, изненада, после авионске несреће, решио да ода тајну свог боравка на далекој, предалекој планети и њеним становницима који га, заједно са отетом филмском звездом,  излажу као атракцију и који су му разрешили мистерију његовог слободног кретања кроз време. Смешна и апсурдна прича о Земљанину кога су отели ванземаљци и који сазнаје да време и не постоји, већ да се све непрестано дешава, те да је смрт само један тренутак у којем се биће осећа лоше јесте, у ствари, прича о ескапистичком духу времена, који релативизује све - од кривице до смрти - и пристаје на неизбежност апсурда и немоћ човека да промени околности под којима се његов живот одвија. Билијев земаљски успех је карикатура "америчког сна", наратива о човеку који се из беде уздиже до богатства и моћи својим умним и физичким способностима и снагом своје воље - јер слободна воља у Билијевом животу, у његовој трансформацији, скоро да и не делује. Зато што све бива тако како бива - непојмљиво, беспотребно, иронично - бива и Дрезден - "рудник лешева", величанствени град који у року од пар сати постаје налик површини Месеца. Да не би био ту где јесте - у вагону пуном заробљеника, у којем је разлика између хране, излучевина и смрти врло мала, или у смраду изгорелих и смождених тела, или на путу пуном смрзнутих лешева - Били успева да свој живот организује око фантастичне визије вечности без времена, којом се ужас неутрализује као један од безброј тренутака, тренутак чија је структура лоша, али неизменљива.
Кланица пет је кратак, елиптичан али и експлозиван антироман, спазматичан као тело у агонији, шокантан у огољавању света у којем је историја онеспособила људске емоционално-етичке реакције, критички у свом инсистирању на догађају који је званична историографија потискивала или оправдавала, доприневши тиме јачању макијавелистичких идеологија и њиховим новим ратовима. "Тако то бива" - али, да ли неизбежно и мора да буде?