Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






субота, 07. јул 2018.

Како се прави роман?

Мигел де Унамуно, Како се прави роман

Историја настанка неког књижевног дела, нарочито ако оно у књижевност уводи нешто ново, читаоцима може бити јако интересантна. То су знали нпр. Томас Ман или Андре Жид, који су своје романе, Доктор Фаустус односно Ковачи лажног новца пропратили текстовима који описују контексте и процесе њиховог стварања. Унамунов текст је ипак јединствена појава јер представља приказ историјског и психолошког контекста настанка романа који Унамуно не само да није заиста написао, него никада и није имао намеру да заиста напише. Говорећи о томе како би написао повест о Хугу који не сме да заврши читање једне књиге, јер га у њој приповедач непрестано упозорава на то да ће на крају умрети заједно са јунаком, Унамуно уствари говори о природи писања и, нарочито, читања. Многи савремени писци и теоретичари, када наглашавају потребу за активним читаоцем, за читаоцем који сарађује на стварању дела и не своди себе на пасиван медијум поистовећен са тзв. главним ликом или ликовима, а самим тим и уско ограничен, уствари настављају Унамунову идеју по којој пасиван читалац “умире” сваки пут кад заврши са читањем једне књиге, па таквим читањем убија и саму књигу, не дозвољавајући јој да она у његовом духу оживи и да са њим започне један, можда незавршив дијалог. Међутим, овај Унамунов текст није само то. Прича о роману повод је да се говори о ситуацији изгнаника који са граница Шпаније и Француске чежњиво гледа ка својој земљи, повод да се, дакле, изнесе једна занимљива и значајна филозофија историје, поткрепљена и заокружена Унамуновим схватањима о животу, свету, појединцу, колективу, Богу, а која је он подробно приказао у књизи Трагично осећање живота
Низ рефлексија и коментара на филозофију, књижевност, историју, политику, на  тада актуелне и универзалне теме, уједињен увек полемички настројеним и витализмом прожетим духом Унамуна, ова специфичан текст може се читати и као есеј и као приповест, али свакако са великим занимањем и као изазов на домишљање.