Инспирисан животом и идејама извесног Дијега де Хенрикеза,
Тршћанина који је – као антиратно и пацифичко средство – замислио грандиозни
Музеј рата, као и трагичним
и мучним догађајима и дешавањима у историји Трста, обележеног не само
етничким несугласуицама и сукобима, како то најчешће у пограничним,
вишенационалним градовима бива, већ и потискивањем, намерним заборављањем
злочина, кривице и одговорности, Клаудио Магрис је написао слојевит, смисаоно
богат, узнемирујући роман сложене, разгранате структуре, којим су обухваћена и испреплетана бројна
питања о историји и могућности да се историја мисли, разуме и пише, о
индивидуалном идентитету у склопу националног и етничког, љубави и мржњи,
сећању и забораву, појединачној и колективној одговорности, етици и политици сећања
и памћења, комеморативним праксама, укључујући у њих и сопствено писање,
односно књижевност (и приповедање) као праксу имагинарног истраживања и
дограђивања смисла стварности и докумената кроз иновативне поступке
преобликовања и повезивања изабране грађе, трагања за деловима сопствене
приповести.
На нивоу фабуле, роман прати стручни рад, читања, тумачења,
планове за поставку музеја, размишљања и сећања Луизе, чији је задатак да
реализује замисао о Музеју рата, који је покушао да оснује неименовани
суграђанин, страдао у пожару за који се, како приповест одмиче, све основаније
сумња да је подметнут, да би се уништиле бележнице у које је овај ексцентрични
колекционар оружја (и свега што може бити и оружје, укључујући и приборе за
писање, односно текстове и књиге) преписао или прецртао записе Јевреја
заточених у тзв. Ризијери у Трсту, једином нацистичком концентрационом логору
на територији Италије, пре но што су последњи трагови и сведочанства жртава
прекречени и, тиме, још темељније избрисани из колективне свести, склоне да
намерним, комформистичким и самооправдавајућим, тј. самоповлађујућим заборавом
покрије имена злочинаца, нарочито оних чије су руке чисте, јер нису директно
учествовали у мучењу и убијању, али им је савест прљава, јер су та зверства
омогућили, подржали, потпомaгaли својим понашањем и поступцима. Из ланца
„руковања“, који је и ланац кривице и одговорности, извукли су се многи,
поставши после рата „обични“, невини, некада чак и поштовани, па и одликовани
грађани.
 |
| Ризијера (фабрика пиринча) у Трсту |
Нагађања о садржини и судбини тих бележница, очекивање да ће им се ући у траг, да ће се мистерија смрти протагонисте расветлити, заједно са правничким насловом романа, у приповест уводе наговештаје атмосфере истраге, као у, на пример, Нагађањима о једној сабљи, Магрисовом роману из 1984.
 |
| Једно од бројних места дешавања /сећања у роману је и дворац Мирамаре, крај Трста, где је Хитлер прославио свој последњи рођендан |
Поједине, пак, забелешке и
записи сећања или размишљања, односно одређени експонати, комади оружја, у
роман уводе неколико уметнутих прича које се дешавају на разним, па и
„егзотичним“ местима, у различитим историјским периодима, које могу да се
читају и као самосталне приче везане за Други светски рат, колонизацију,
судбину појединих припадника „других“ у европоцентричном, белачком свету, мада
у контексту читаве романескне приповести, која је пре свега, приповест о разним
врстама и предметима угњетавања, мржње, систематског истребљивања, прогањања,
стигматизације, издаје под притиском смртних претњи, међусобних етничких и националних "чистки", стичу и додатне нијансе
значења. Поред тога, уз основну приповест о генијално-луцкастом сакупљачу и
„ђубретару“, тече, пресецајући је, као други крак плетенице, Луизина прича.
Ћерка Јеврејке која се никада није изборила са наслеђеном, мајчином кривицом
(због наводне издаје сународника) и америчког црнца коме су и дискриминација и
прогањање добро знани, нарочито после зверског убиства његове сестре,
активисткиње Црвеног крста за време Другог светског рата, у неком лондонском
пабу, Луиза из својих сећања извлачи рајске слике, слике изузетне љубави између
њених родитеља, трагично (или, пак, на време, на свом врхунцу) окончане очевом
погибијом у авионској несрећи, која је њено детињство учинила бајковитим,
готово митски срећним и донекле тајанственим. Њена сећања на идеалну љубав
допуњују слике катарзичног љубавног сусрета између колекционара и његове тајне
младалачке љубави, који је у јунаку приповести изазвао велики преображај,
одредивши његову животну мисију – управо тај сусрет је у њему кристалисао
потребу да истражи Ризијеру и сведочанства о страдању и патњи, самим тим и
супротност љубави – крајњу мржњу.
Овако сложен наратив подржан је и специфичним језиком и
стилом. Не задовољавајући се могућностима које му пружа само матерњи језик,
Магрис, односно његови ликови у говору или сећању посежу за речима, изразима, читавим
реченицама и стиховима на другим језицима и дијалектима, чиме се утисак
многогласја појачава. Један готово свечани тон приповедања и реченице које
својом дужином и бројним, често барокно раскошним или разгранатим поређењима,
метафорама и набрајањима стилски подражавају лавиринте историјских и интимних
догађаја који се приповедањем прате, читавој приповести дају на „тежини“ и „густини“,
захтевајући пажљивог читаоца који се полако, максимално концентрисан и способан
да уочи сваки смисаони и емоционални прелив, пробија кроз колоплет слика,
мисли, изјава, коментара… у којима се свести јунака постепено међусобно прожимају,
стварајући хибридн приповедни глас. С друге стране, контрастно, грчевитост и испрекиданост каракетеришу мишљење, слике с ратишта и других места сакупљања (отпадака) оружја и текстове колекционаревих записа у првом лицу. Из такве приповести израња и мноштво
метафора које историју и симптоме њених малигних екцеса, „метастаза“, приказују
као разне облике (скорелих) телесних излучевина и крварења, док се с друге
стране овог оболелог тела историје појављују електрични уређаји и све брже и
брже машине, тако да, на концу, историја (тј. Историја као главни антагониста) избија
у први план као један неухватљив и несавладив, монструозан склоп живог и неживог, живог и
мртвог, органског, неорганског и механичког, против којег се може борити само бескомпромисним
непристајањем на обуставе поступака.