Пре но што је постао чувен и радо читан писац, Џек Лондон је био и, између осталог, скитница, пробисвет. О свом лутању по Америци (и данашњој Канади) средином последње деценије 19. века, у јеку економске кризе (и велике незапослености) тј. о скитничарењу, укључујући и просјачење, "освајање" возова (у покрету), ситне крађе, месец дана проведених у затвору, где је био не само затвореник, већ и повереник - онај који има право да поткрада, малтретира и, чак, туче, остале затворенике, Лондон је писао почетком 20. века.
Низ епизода из његовог скитничког живота објављене су прво као приче, у једном америчком часопису, а 1907. и као (фотографијама и цртежима илустрована) књига, под називом Пут. Као и само његово лутање и ова је књига без очигледног и стабилног плана: Лондон приповеда о разним догодовштинама из различитих периода тог пустоловног дела своје младости, када је живео из дана у дан, обесно и бедно у исто време, без крова над главом, без редовних оброка, потуцајући се, упознајући гомилу врло различитих људи, од криминалаца, преко железничког особља, с којим је, због свог ризичног и илегалног начина путовања, стално био у сукобу, других вагабунда, богаља, радника, штрајкача, војника, до финих, богатих уседелица, за које су његове "сочне" измишљене приче биле највећа авантура у животу и саосећајне мајке која му је пружила несебично гостопримство и срцепарајућу бригу. О свима њима, као и о себи тадашњем, Лондон приповеда са уживањем у слици скитничарења и преданости путу коју креира, упркос гладовању, смрзавању, ризицима и недаћама, не прећуткујући своје лажи и преваре, којима се често служио како би дошао до хране, свестан да је вештина приповедања и измишљања прича саобразних карактеру слушалаца за скитницу од кључног егзистенцијалног значаја. Уживљавајући се изнова у ситуације које су провоцирале његову бујну, а ипак реалистичну, убедљиву машту, као и његову домишљатост и вештину заваравања противника, Лондон се уживљава у сопствену младалачку обест и глад за искуствима. Међу најинтересантније одељке његовог "пута" спадају они из којих видимо како се појединац, да би се одбранио од непосредних претњи по живот и да би опстао у датом окружењу, прилагођава "закону" датог места као закону јачег. Као сведок неразумљивих обичаја Цигана које је успут срео, а који доводе до крвничког батинања двају дечака и мајке једног од њих; као део суровог система организације реда у затвору; као припадник тзв. Келијеве армије (неки би рекли: банде) скитница тј. незапослених радника, Лондон се показује у нимало повољном светлу. При свему томе, његово је приповедање живо, час усредсређено на једну епизоду, час дигресивно, луталачко, као и његов тадашњи дух; описи кратки и прецизни; језик богат жаргонским обртима и терминима; уз мноштво успешних и упечатљивих "крокија" свих типова са којима је једна скитница могла да се сусретне у тадашњој Америци.
С обзиром на то да редослед прича или поглавља углавном није хронолошки, постоје и издања у којима је тај редослед измењен, да би се у текст унела логика, до које самом писцу очито није било стало. Код нас се могу наћи преводи обеју верзија. Иако стар, превод Јована Поповића (који је Утопија поновила 2012) далеко је бољи од каснијег превода Ђорђа Миликића (иако је и он сада већ стар, из 1963), мада је у овом другом случају реч о изворном, нехронолошком редоследу епизода Пута тј. Друма.
С обзиром на значај нарација о путу и путовању кроз непрегледна, више дивља него цивилизована и култивисана пространства, па и кроз потпуну дивљину, о, најчешће непланском, хировитом пробијању кроз просторе чије су димензије застрашујуће и нехумане, за америчку културу, амерички мит о западу (ка којем се креће и Лондон), и америчко саморазумевање, не чуди готово култни статус који је ова проза, на пола пута између циклуса прича и мемоарског романа, стекла.
Најпознатији одјек овог дела јесте подједнако жанровски неухватљиво, упечатљиво, захуктало, емоцијама и сензацијама набијено и динамично дело Џека Керуака На путу.