Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 21. март 2016.

Френк О'Хара за Светски дан поезије





Мајаковски[1]

1

Срце ми је устрептало!
Стојим у кади
плачући. Мајко, мајко
ко сам ја? Кад би се
само једном вратио
да ме пољуби у лице
његова оштра коса да отре
ми чело, дамара!

онда могу да се обучем
ваљда, и да изађем на улице.

2

Волим те. Волим те,
али се окрећем стиховима својим
па се срце стеже
као песница.

Речи! нек
вам је мука као и мени, у несвести,
изврните очи, локва,

а ја ћу зурити
у своју рањену лепоту
која је у најбољем случају само дар
за поезију.

Не може да угоди, не може да очара или освоји
какав песник!
бистра се вода густи

од крвавих гроздова на пени.
Грлим облак,
али када сам узлетео
почела је киша.

3

Смешно! имам крви по грудима
ах, да, носио сам цигле
како глупо место за прелом!
а сад киша пада на ајлантус[2]
док поцупкујем по симсу
пода мном шине се диме и
пригушено блистају од страсти за трком
скачем у лишће, зелено као море

4

Сада тихо чекам на
пропаст своје личности
да прелеп изгледам опет,
и интересантан и модеран.

Земља је сива и
и мрка и бела од дрвећа,
снегова и небеса смеха
све је мање има, мање чудна
не само мрачнија, не само сива.

Можда је ово најхладнији дан у
години, шта ли он мисли о
томе? Хоћу рећи, шта ја мислим? И ако мислим,
можда сам свој опет


[1] “Mayakovsky”, Meditations in an Emergency, 1957.
[2] Ајлантус је ботаничко име за дрво познато и као небеско или дрво богова, а код нас и као кисело или смрдљиво дрво.

Френк О'Хара (Frank O'Hara) (1926-1966) – амерички песник, драмски писац и ликовни критичар. Студирао је музику (композицију и клавир), прво у Бостону а затим, после Другог светског рата, на Харварду, где је на крају завршио књижевност. Радио је у Музеју савремене уметности у Њујорку (МоМА), прво као продавац улазница и сувенира а затим као кустос. Сматра се једним од најзначајнијих представника њујоршке уметничке сцене педесетих и шездесетих година двадесетог века, тј. тзв. Њујоршке школе – неформалне групе писаца, ликовних уметника, музичара и других стваралаца тог периода, окупљених око идеја апстрактног експресионизма, акционог сликарства, надреализма, џеза, атоналне музике…
Рембо, Маларме, Аполинер, Пастернак, Мајаковски… били су његови рани узори. Од америчких песника, најближи му је био Вилијам Карлос Вилијамс. Поред поезије ових и других песника, на његово стваралаштво утицали су и музика и тада актуелно, експериментално и авангардно сликарство Полока, Клајна, Де Кунинга и других. Покушавао је да речима, надреалним сликама, ритмом и композицијом у поезији оствари ефекте које су акциони сликари и апстрактни експресионисти производили уз помоћ боја, техником дрипинга, агресивним и видљивим, вишеслојним потезима и колажирањем мотива, стилова, стваралачких поступака.
За живота је објавио седам збирки песама, од којих се Медитације у хитном случају (Meditations in an Emergency, 1957) и Песме за/уз ручак (Lunch Poems, 1964) сматрају најзначајнијим и најоригиналнијим. После његове погибије на плажи 1966, МоМА је објавио комеморативно издање изабраних песама Френка О'Харе У знак сећања на моја осећања (In Memory of My Feelings, 1967) са ликовним прилозима тридесет савремених америчких уметника (Де Кунинг, Џаспер Џоунс, Рој Лихтенштајн, Роберт Раушенберг, Клас Олденбург и др.) Ален Доналд је у наредних десетак година прикупио и приредио О'Харине текстове, објавивши његове сабране, изабране, ране песме, есеје… Његове драме први пут су објављене крајем седамдесетих година двадесетог века.

П. С. Ако вам последњи одељак песме "Мајаковски" звучи познато, онда сте гледали серију Људи са Менхетна (тј. Mad Men): на крају прве епизоде друге сезоне, Дон Дрејпер чита/рецитује управо тај одломак.