На свој дванаести рођендан, Елијас Бонфин од баке сазнаје "истину" о нестанку свога оца, који на овом свету није дочекао његово рођење. Иза ове истине стоји идеја о губљењу читаоца у књизи: страствен читалац толико се уживљава у фикционални свет да постаје његов део, чинећи га на тај начин живим и, самим тим, гладним за храном од које му опстанак зависи.
Тако је, по веровању Елијаса, његов отац - Вивалдо - нестао у Острву доктора Мороа.
Иако је на први поглед реч о књизи за децу, тачније за тинејџере, роман Књиге које су прогутале мога оца португалског писца Афонса Круза за одраслог, искусног, са класичним делима светске књижевности добро упознатог читаоца може бити више него интересантан, јер дела по којима Елијас тражи свога оца млађој читалачкој публици углавном нису позната, чак ни по чувењу. Међу многобројним насловима, кључни су: Острво др Мороа Х. Џ. Велса, Чудесан случај др Џекила и господина Хајда Р. Л. Стивенсона, Злочин и казна Ф. Достојевског и Фаренхајт 451 Р. Бреберија. То су романи у које - тим редом - улази Елијас Бонфин, при чему његово доспеће у светове ових романа, његови сусрети са Едвардом Прендиком преображеним у пса, др Џекилом заувек заробљеним у лику Хајда, напуштеном Соњом Мармеладовом, очајним Раскољниковом, подразумевају не само разумевање приче која се чита - што је неопходно - већ, пре свега, њено дописивање, домишљање судбине њених јунака, које ниједан прави читалац не би могао, нити смео да сматра "мртвим", тј. довршеним онаквима какви јесу на крају приче из које потичу.
Паралелно са Елијасовом потрагом за оцем кроз хибридне наративне светове - светове сачињене од маште њихових створитеља, али и свих потоњих читалаца - одвија се и прича о младалачкој љубави и другарству; и у стварном свету овога романа, као и у свим могућим световима, Беатриче је светлост водиља, овде под именом Беатрис. Трагичан расплет дечјег љубавног троугла надовезује са на Раскољникову филозофију кривице и искупљења, са којим се завршавају у роману дати сусрети лика са књижевним јунацима.
Сажет и сачињен од бројних кратких, динамичних поглавља, овај роман се чита у даху, нудећи интригантну смену комичног - у лику Елијасовог пријатеља Бомба, пародичних обрта у приказу Елијасове детективске истраге спроведене у секундарним фикционим световима, неколико Елијасових врцавих поређења - и трагичног, заснованог на неизбежности грешака и зла, а што се, на крају, кроз епилог, стапа у меланхолији остарелог Елијаса, који је, читајући с подједнаком страшћу и посвећеношћу и књиге и живот, можда ипак пронашао увек измичућег оца. Остајући доследан својој вери да човек није производ генетске структуре већ прича која чита, кроз које је читан и у којима се чита, Елијас оставља за собом бредберијевски слику људи-књига.
Иако Елијасове авантуре у књигама нису тако фантастичне и узбудљиве као авантуре дечака у вероватно најпознатијој дечјој књизи о уласку у књигу, Ендеовој Бескрајној причи, оне нуде један интересантан модел читаоца-писца - онога за кога ниједна књига, заправо, није довршена.
С обзиром на то да својом сажетошћу и алегоричноћу, очигледном већ на нивоу имена, Елијасова прича тежи параболи, у њу су уметнуте и неколике приче тог типа. Завршну, ону која се тиче природе памћења, сећања, времена и читања у њиховој испреплетаности приповеда један нови, Елијасов и Крузов Раскољников: слепци који опипавају слона па, како због немогућности да га било који од њих целог опипа, сваки од њих ствара другачију представу о томе шта заправо пипа, драстично различиту и од самог слона и од представа других, постају парадигматски пример човековог односа према сопственој прошлости и причама које, записане или не, временом образују његов живот.