Иако реч (па и појам) разврат, данас звучи помало архаично, многе се приче и романи баве управо тиме: откуд разврат код људи, да ли због урођене, а неискорењене склоности ка недозвољеном, коју су некада сматрали животињским преостатком у човеку; због сиромаштва које нагони да се, у недостатку других средстава, сопствено тело користи као извор прихода; због непристајања на старост и изнемоглост које у либиду налази доказ о животности и снази; због тога што љубав према лепоти не пристаје на моралне компромисе и ништа јој друго није свето. И ко је заправо развратан - заводник или заведени?
Набокова је питање разврата и шта све он значи у психолошком, етичком, културолошком и симболичком смислу интересовало током читаве књижевне каријере, мада је спектакуларни "шоу" око Лолите неоправдано потиснуо његова друга остварења из свести читалаца. Инцест и. чешће, веза која се може сматрати изразом педофилије у његовим романима и причама није реткост. Шта је то што озбиљне, угледне, образоване старије мушкарце наводи да се у позним годинама препусте љубави према незрелим тинејџеркама, чак девојчицама?
Први роман у којем Набоков приказује болесну и трагичну везаност естете према девојчици јесте Камера обскура. Када ју је неколико година пошто је објављена на руском, Набоковљевом матерњем језику, преводио на енглески, на језик који је, као емигрант у Америци, убрзо усвојио као матерњи, он је, заправо, начинио варијацију, други роман, сличан, а ипак другачији, Смех у тами.
Оба романа дешавају се у Берлину, у којем је сам Набоков привремено живео, на путу из Русије у Америку. Писани су у четвртој деценији двадесетог века и са великом вештином, без извештачености и претеривања одсликавају културну климу те предратне деценије у Европи - снове о лако стеченом богатству и срећи по узору на срећу коју су продавали Холивудски филмови и илустровани часописи. Наспрам лаке и јефтине забаве необразованих девојчица стоји висока уметност и богато културно наслеђе аристократа који не успевају да одоле шарму, бестидности, лакоћи, гипкости и виталности својих "нимфица", па у том смислу Набоковљеви љубавни троуглови представљају и нову културну констелацију коју граде американизована, робусна и бескомпромисна популарна култура, первертирани и деморалисан естетизам и аморална, цинична уметност. Због тога оба романа и почињу мотивом уметничке инвенције: на почетку Камере опскуре реч је о лику који креира карикатуриста и стрип цртач Херн, а на почетку Смеха у тами о концепцији филма "израслог" из дела неког чувеног сликара, која пада на памет критичару Албину.
Распад породица, смрт кћерки, стерилност девојчица-љубавница, хедонизам ветропирастих и сладострасних уметника не тичу се само фабула ових романа, па ни само моралне климе четрдестих већ и природе културе коју смо наследили
Набокова је питање разврата и шта све он значи у психолошком, етичком, културолошком и симболичком смислу интересовало током читаве књижевне каријере, мада је спектакуларни "шоу" око Лолите неоправдано потиснуо његова друга остварења из свести читалаца. Инцест и. чешће, веза која се може сматрати изразом педофилије у његовим романима и причама није реткост. Шта је то што озбиљне, угледне, образоване старије мушкарце наводи да се у позним годинама препусте љубави према незрелим тинејџеркама, чак девојчицама?
Први роман у којем Набоков приказује болесну и трагичну везаност естете према девојчици јесте Камера обскура. Када ју је неколико година пошто је објављена на руском, Набоковљевом матерњем језику, преводио на енглески, на језик који је, као емигрант у Америци, убрзо усвојио као матерњи, он је, заправо, начинио варијацију, други роман, сличан, а ипак другачији, Смех у тами.
Био једном један човек (...) и живео је у Берлину, у Немачкој. Био је богат, угледан и срећан; волео је; није био вољен; и живот му се ружно окончао.Овако на почетку Смеха у тами приповедач сажима причу о љубавном троуглу, који је тема и овог романа и његовог "оригинала" (као и многих других Набоковљевих романа). Међиутим, предмет љубави јунака - уметничких критичара и стручњака за сликарство - јесу шеснаестогодишње девојке које су већ искусиле љубав са старијим мушкарцима и као своју судбину - на сањаном путу постајања филмском дивом - прихватиле представу о браку из интереса и статус љубавнице ожењеног богаташа. Међутим, прве љубави ових девојака - уметници који су их напустили из страха од трајног везивања - поново улазе у њихов живот, као пријатељи њихових "ловина" и стварају љубавне троуглове који се, наравно, завршавају трагично. Уметнички критичари им жртвују своју породицу, поступајући гнусно према својим законитим женама и ћеркама; расипају на њих свој новац, пристајући да воле и кич из јефтиних часописа за жене, који им је до тада био одвратан. Набоков користи све клишее љубавних романа, хумор и гротеску које производе ситуације у које запада лик типичног "рогоње", нарочито када му је супарник виспрен, али и циничан, чак сардоничан уметник - али их трансформише до непрепознатљивости својим језиком и стилом, живим и динамичним дијалозима, кратким упадима у свест јунака, од којих једне мучи сопствено посрнуће и борба између подједнако снажних осећања која их вуку на супроттне стране, а друге нестрпљење да се њихови циљеви остваре и ужитак што пре освоји, виспреним, ироничним коментарима (појачаним и учесталијим у познијој, америчкој варијанти) .
То је читава прича, и могли бисмо да останемо на томе кад не би било користи и уживања у самом причању; на надгробној плочи има довољно места за, махом скривену, сажету верзију људског живота, али су детаљи увек добродошли.
Оба романа дешавају се у Берлину, у којем је сам Набоков привремено живео, на путу из Русије у Америку. Писани су у четвртој деценији двадесетог века и са великом вештином, без извештачености и претеривања одсликавају културну климу те предратне деценије у Европи - снове о лако стеченом богатству и срећи по узору на срећу коју су продавали Холивудски филмови и илустровани часописи. Наспрам лаке и јефтине забаве необразованих девојчица стоји висока уметност и богато културно наслеђе аристократа који не успевају да одоле шарму, бестидности, лакоћи, гипкости и виталности својих "нимфица", па у том смислу Набоковљеви љубавни троуглови представљају и нову културну констелацију коју граде американизована, робусна и бескомпромисна популарна култура, первертирани и деморалисан естетизам и аморална, цинична уметност. Због тога оба романа и почињу мотивом уметничке инвенције: на почетку Камере опскуре реч је о лику који креира карикатуриста и стрип цртач Херн, а на почетку Смеха у тами о концепцији филма "израслог" из дела неког чувеног сликара, која пада на памет критичару Албину.
Распад породица, смрт кћерки, стерилност девојчица-љубавница, хедонизам ветропирастих и сладострасних уметника не тичу се само фабула ових романа, па ни само моралне климе четрдестих већ и природе културе коју смо наследили